Gorka priča jedne slatkoće.

Dok brišemo i ponovo pišemo poruku,

smišljajući duhovitu opasku,

jer direktnost je precenjena,

biramo da je najbolje ćutati.

Želja se ukida.

Htenje se prekida.

Drago nam je i nismo se rukovali.

Nismo čak ni klimnuli glavom,

možda malo kliknuli,

ali na vreme sve to ugušili.

Kafu popili nismo, hladna je.

Pogledali se nismo,

jedino noću,

kada emocije navale da preplavljuju

sve naše dane razdvojenosti i ostale nebitnosti.

Gorka priča jedne slatkoće...

Deo mog dela si deo.

 Deo si moje svakodnevice, a nisi njen deo.

Deo si mog sna, a nisi jave.

Deo si mog obroka, a ne jedemo zajedno.

Deo si mojih destinacija, a ne obilazimo ih.

Deo si moje posteljine, a ne delimo je.

Deo si mog osmeha, a ne skrivam ga.

Deo si mojih suznih kanala, a nevidljivi su.

A ono što ne kazujem, već pokazujem

i tog dela si deo.

Život piše delove....

Sve sam i nisam.

 Leto je proletelo,

više puta se saplelo,

strpljivo čekalo,

emotivno blato zakačilo,

čitalo se između praznih redova,

kotrljalo se od požude do nema smisla više,

razgovaralo se nije,

jer smaralo te.

Da, znamo se.

Da, ne poznajemo se.

Da, želeli smo i sebe i nas.

Da, nisi hteo u svim glagolskim oblicima.

Da, svako svom skloništu.

Da, ljubav čeka neke nove nas,

u futuru jedan, a možda i dva.

Aplauz.

Na jednoj atletskoj stazi,  

sreli su se tvoj pogled i moj parfem.

 

U toj večnoj milisekundi,

bejaše bilo raznih dodira,

gotovo identičnih reči,

magičnih pokreta,

svako malo zaokreta

i rikverca bez izuzetka.

 

Lepo, slatko, neodoljivo.

 

Bejasmo.

 

Danas, uspeo si.

Stigao si do svog cilja.

 

Ja?!

Biću. Aplauz.

Igrarija.

 Ti i ja nismo mi,

samo pregršt sanjarenja, 

stalna borba za vazduh,

da nam bude kako i kada

ti kažeš,

na veknu hleba da me mažeš

i uvek je pravo vreme

kada ti odabereš teme

za razgovor,

koji dešava se sutradan

kroz rečenicu i po

sa tačkom na kraju.

Dosta je više ove igrarije.

Magična reč što ruši i lomi jedno biće.

Važi se.

Duga.

 Na mojoj stazi stojiš ti.

Malo si u magli,
jer takvi su ti dani.

Kasnije, kad se razvedri,
stidiš se,
nekad se i nasmeješ,
budeš pored mene,
čuvaš me,
voliš
i kada se sve pojača,
ponovo je vremenska nepogoda.

Ti tutanj,
a meni samo kafe gutljaj.

Ljubav je duga
i pre i nakon kiše.

Sve ok.

 

Kafa se ohladila, 

čeka te još uvek. 

Nije slana, niti slatka, 

baš onakva kakvu si poželeo. 

Doduše ima tome već nekoliko dana, nebitno je, 

bitno da si ti dobro. 

Vremenska instanca ne boli, 

distanca postoji.

 

E to je ono što smo dozvolili. 

Mada više ti, jer smaraju te dolasci.

 

Vani je vrelina, znojim se, 

ne od stida, već od pomisli na tebe, 

koji si tamo negde.

Sve ok, hvala na pitanju…

Šapat na uho uz uzo.

Ti čarobnjak,ja koza,

verujem,

proslavljam trenutak,

dodir sanjam,

trajaćemo na plaži,

na ulici,u sobi,

na probi svih emocija,

ali nismo stigli,

imao si neka važnija posla.

O čemu bismo razgovarali,

a i kako bismo,

ti ne voliš šapat na uho,teskoban si,

a ja isključivo uz uzo.

Seen.

 Volim te.

- Proći će.

Kotrljam dane, a stojim u velikoj bari, jer zapušena je kanalizacija.

- Vreme nečinjenja čini svoje.

Kako ti ide?

- Ne razmišljam.

Zar je magija prestala?

- Probudio sam se.

Ja nisam.

- Biće još toga.

Dobar i dobro si?!

- ......seen.

Leto na popustu, ja u propustu, ti u svom kupatilu.

U danima mladog, punog,

roze ili plavog meseca,

važno je da sam pored tebe,

da lakše svariš probleme,

popraviš razne bojlere 

i pumpe za gorivo,

jer sve to ide retrogradno.

U ostalim danima,

gledamo se nemo,

jer između mogli smo

i nije se desilo,

odavno je sve rečeno.

Ljubav ćuti.

Dobro, hvala na pitanju.

 Treba naći način.

Treba naći dan,

da kažeš joj

gde je zapelo,

kako se zaplelo,

kada se saplelo

i zašto je tako teško

i kada je odluka

da budeš srećan u sebi,

dok posmatraš je

kako je ona ta

u nezgodna vremena.

Neće te razumeti,

a ni poštovati,

samo će voleti.

Važi.

 Novi dan, novi razmak, 

zarez i tačka.

Pitanja nema.

Provozam se nekoliko stanica,

jer zgusnuta je satnica.

Stranica još uvek ista.

Sve je ilustrovana utakmica,

dosta prepričavanja,

malo dešavanja.

Ozbiljna izloženost,

velika ranjivost.

Registrator stresa i zadovoljstva.

Sandale na štiklu ili večera sa tobom.

Svako sa sobom i drugom osobom.

Nešto mnogo lepo si zamaglio,

vreme nečinjenja

mnogo toga objašnjava.

Možda sam u krizi,

ali ti ne brini,

nisi u drugoj knjizi.

 

Kafa i drugi emotivni poroci.

 Dok se kafa ne ohladi,

ti vidi gde ti je udobno.

Vreme je tu,

želja ne odustaje,

emocija ostaje

da čuva naše malo,

neprimetno,

a tako jako,

osmeh koji ne skidamo,

kada god ugledamo se.

Ja sva važna,

pričljiva budala

ti, najlepše tužno oko,

duvaš u šoljicu, 

jer ne voliš kajmak

i ko zna šta sve ne i da.

Znam, ne poznajem te,

a i kako bih.

Ti si taj.

A šta ću s'tobom?!

Ne znam, zarazno je.

Je l' , jer.

Čuvam te 

za kafu,

za omiljenu pesmu,

za sunčan dan i obalu,

za misao i sve moje erogene zone,

za omiljenu podlakticu

i neizgovorenu rečenicu.

Verujem,

premda je poverenje kao vreo tuš u hotelu bez vode.

Ti otvaraš bocu vina u patikama, jer osećaju ti se čarape.

Ja ne znam kako da ti kažem da

je l' je kad se pitamo,

a jer te volim je stanje činjenično.

Displej ljubavni razgovori.

Zašto me tako ne gledaš?!

Podsećaš.

Kako?

Nebitno.

Zašto?

Opušteno.

Danas je baš lep dan.

Živiš ga.

A ti?

seen...

Nit' romansa,

niti šansa,

jedno veliko posrnuće,

a Zemlja se i dalje okreće.

Džem od kajsija.

Samo me zagrli

i ne ćuti ništa,

barem dok smo na mikronskoj daljini,

da jedva čujem ja

šta jedva izgovaraš ti.

I dok dišemo tako sve u šesnaes',

ja zamrznuću ovaj trenutak,

nebitno zašto...

Neka bude tu kada

zafali mi nešto slatko... 

Radost. Gadost. Nebitnost. Sve je ljubav.

Drago mi je što se nismo upoznali.

Srećna sam što mi se ne dopadaš.

Gledam te kako ćaskaš 

i kuckaš poruke osmehujući se,

osvežen samopouzdanjem, 

tvoj je ceo svet.

U neverici sam koliko si mi drag,

bez obzira što ne činiš ništa sa mnom svaki mogući dan.

Povremeno se vratiš,

da bi otišao čim pre,

terajući me da mrzim te,

a to je tako nemoguće.

Blago tebi, milo biće.

A što se mene tiče,

 izgleda me se ne tiče.

Drug moj.

Od moramo češće da se viđamo, željan sam te,

do opušteno, sve najbolje,

prošlo je par letovanja,

mnogo puta auto u kvaru,

brojne b vitamin istine,

izbegavanja pogleda u trezne oči,

ne pamtim ništa, povremena si,

svaki detalj memorišem, ti si bazna namirnica moga bića,

hoću te, ali neću.

I dok jedrimo od prezenta

do pluskvamperfekta

i nazad

drug moj i ja

bitišemo,

dišemo

i ko zna...

Dok pričam u tišini...

E moja ti,

da je bilo pameti,

tragala bih ponovo za tobom,

pokušala bih da izmestim onaj datum i godinu

u period slobode u srcu, a i na papiru,

spustila bih pogled, da ne uhvatim tvoj,

zaobišla bih tvoj dlan, jer utiče jako na moj dan,

otišla bih kući na vreme, a ne sa tobom u nevreme.

Da je bilo pameti,

razgovarali bismo uvek i svuda.

Dok volim u tišini,

zamišljam te u blizini.

A da je bilo pameti,

bilo bi sve nebitno.

Ovako...ne, bitno je.

Opušteno samo.

 Noć čestica,

putanja punog Meseca, 

ruka traži oslonac,

hvata se za kvaku.

Stop. Vuci.

Ja sva u frci

i prekidam se u iščekivanju,

da li si na muci

da pozoveš me za vikend

ili si jednostavno dovoljan sebi,

jer ponovo si na ceni.

Moje plišane papuče i lenja jutra

ostaće zauvek ispod kreveta.

Da pravim se da ne postojiš?!

Mogu, ali se to ionako ne računa.

Bljesak je jak.

Verujem u opstanak,

jer opušteno samo...

Paramparčad.

 Psujem svakodnevno,

petkom naročito,

da izbegnem reči,

da teret ne bude veći,

dok nadam se ganc novoj sreći

i iščekujem da svratiš u moj cirkus trčeći.

A mi?

Nema nas.

Dolazimo i odlazimo sa ubeđenjem da ćemo se ponoviti,

iako deluje da ćemo se samo podnoviti.

Ja nove čarape,

ti novo nešto,

ne bih znala,

nisam informisana.

I tako,

 dok se unutrašnja strana vetra 

i mojih butina

raduju širini tvojih ramena,

budna sam,

slušam neki opaki muzički treš,

viski i urnebes

uvek su dobra kombinacija,

čujem,

otvaraš vrata, bez zvonjave,

sve je isto

kao i pre,

ali ne,

jedan san

raspršen

u paramparčad...

Unija skupova.

Hoću.

Želim.

Osećam.

Uvek.

Volim.

Nećeš.

Ne želiš.

Ne osećaš.

Nikada.

Ne voliš.

Unija naših skupova: Opušteni kraj.

Bitno da je opušteno.

 Kada pogledam oko sebe,

vidim tople oči i emociju koja greje.

Kada pogledam iza sebe,

vidim nežne ruke,

koje čuvaju me u trenucima nelagode.

Kada pogledam te,

bolje nije moglo da bude.

Neka žmurke traju.

Pu spas za sve nas.

Ti, kako si?

 Dan je ispunjen mišlju o tebi

da egzistiraš negde na ovoj planeti,

dovoljno blizu mog srca

i perfektno udaljen,

da ne budeš pogođen emocijama mojim.

Noć me baca u iskušenja,

šta mi je činiti dok daleko si.

Da li da pišem

ili ignorišem 

i samo mislim o tebi,

jer to je jedino izvesno.

Jutra su uvek najbolja,

puna planova

i neispunjenih želja,

ali težnja je velika.

Srećem te,

mada uglavnom ne,

nebitno je,

misao o tebi prebrodi sve nedaće,

pretvarajući ih

u nade da biće sve....

sa nama u glavnim ulogama

u filmu koji se ne završava, 

jer ljubav sve rešava....naša...

bitna i opuštena,

vremenski neograničena....

ti, kako si?

Evo...

Vazda...bilo...uvek...da...se...ponovimo.

 Dan trinaesti, 

mesec ko zna koji 

i pregršt drugih vremenskih odrednica 

ukazuju na paralisanost jednog tela i uma 

što ne prestaje da misli 

koliko je divan tvoj vešto neplanirani dodir 

i mirisni poziv za ples. 

U tim zamrznutim momentima, 

vrelina topi sve naše strepnje…

Ti si uglavnom iza mene, 

bešumno pratiš moje kretnje, 

ja pokušavam da glumim, 

umesto tebi da odmah dodelim oskara. 

Znam, nije u redu, 

da volim svaku tvoju dlaku 

i znam da ćemo se naći. 

Znam da previše smo tudji, 

iako se gledamo kao ludi.

 

Znam da jako smo mudri za troskok u dalj, 

a suviše je vlažan pesak. 

I tako, dok prasak se naš dešava, 

uvek je samo da se prespava, a u stvari, 

biće da emocija sve rešava…

vazda...bilo...uvek...da...se...ponovimo.

Unija naših skupova obuhvata elemente emotivnih strahova i drugih požuda.

 Mi se ne volimo, mi se mrzimo, do neba i nazad i što smo više u krevetu, za stolom, na stolu, u tuš kabini ili u nekoj divljoj sredini, mi se toliko mrzimo, da pucaju prohromski ventili.

Razmišljam evo već nekoliko dana, da li je moguće da sam u orgazmu pri svakom našem razgovoru?!

Da li sam sebična ili sujetna slika i ton, dok mi držiš govor o nebitnim, u svari bitnim, klimatskim promenama u našim pozama. 

Gde sam i koliko vlažna, dok me mazi tvoja... reč.

Sa nama ćemo biti fini, dostojanstveni, pažljivi, 

vredni tragači emocije što tera nas 

u intimne detaljne igrarije.

Sa nama srećna, da hvala.

Sa nama srećnija, uvek.

Sa nama dobar dan, trudim se.

Sa nama miran san, zauvek.

Mrzim te...

Nedeljni sadržaj.

Nedeljom mašta tapše me po ramenu,

omiljena pesma se vrti,

supa sa knedlama na ringli,

misao u daljini,

neplaćeni računi,

posteljina izgužvana,

prodoran miris kože na jastučnici,

tvoja usna sočna 

i pogled što skida

sve moje slojeve,

da osetim se najbolje.

Vreme je sadašnje,

osećaj ne jenjava.

Kako bih te...pozvala.

Ništa ti ne bih rekla,

neka tišina teče,

a kad dođe veče,

moj komad sreće

se okreće,

osmehuje široko,

meni toplo,

a emocija skroz duboko...

Viski i urnebes.

 Ne brinem za nas.

Bićemo tu,

rame za odmor,

koža za dodir,

kosa za maženje,

podlaktica za češkanje,

ključna kost da ubaciš nos

i mirišeš na moj parfem.

Verujem u dublje sutra,

ljubim te uvek i prekosutra.

Dobar dan za poneti.

 Uvek imam taj jedan san.

Ne, nije onaj kada si ti u beloj košulji.
Nego ovaj drugi, kada sve pršti od vlažnosti.

To je ona vrsta sna koji maltene nije ni došao,
već je otišao, jer si ti tako želeo.

Sporadično se javlja, da podseti koliko sam slaba.

Je l se budiš noću kao i ja?
Je l preturaš po glavi sve ono što nismo jedno drugom rekli u snu?
Je l osećaš isto što i ja? Teskobu kada nismo blizu.

Vozimo se da sve je u redu,
kotrljamo svakodnevicu,
bivstvujemo svako u svom domu.
Nestajemo i pojavljujemo se,
želeći da se izbrišemo,
a najbolje tek dolazi.

Da imaš dosanjani san,
želim ti uvek i vazda dobar dan.

A ja?!
Budna odavno,

spremam nam doručak

za poneti.

Od prvog trena.

Znaš onaj smisao što popunjava sve što je pocepano na sitno, a bog'me i na krupno.

Znaš onaj smisao gde gledamo se i ispričamo se siti dok uživamo u tišini.

Znaš onaj smisao čvrstog zagrljaja do ostajanja bez vazduha, a i briga nas za isti.

Znaš onaj smisao kada odeš i nestaneš i nema te, a ja sam tu.

Znaš onaj smisao kada prođu nas žmarci čim ugledamo najtoplije oči.

Znaš onaj smisao nepredvidivosti što spojila je naše nebitnosti.

Znaš onaj smisao kada ne poznajemo se, jer znamo se.

Znaš onaj smisao u ovom besmislu kada volim bezuslovno.

Bitnost jedne svakodnevice.

Koga nema, bez njega se

radi,

stvara,

jede,

spava,

sluša vetar,

pušta film,

vozi,

druži,

pije,

igra,

gleda sneg,

čisti šajbna,

desi se i po koja tajna,

ode se i do okeana,

završava se knjiga,

okreće se nova praznina čistog papira.

Koga nema, na njega se misli.

Svaki dan.

Nova godina, isti pogled.

 Nemam bekap plan,

imam ovaj dan,

imam jasnu želju,

nemam pojma kako,

imam tebe,

mudro moje,

što uvek misli za oboje.

Sve ovo i mnogo više

je divan prikaz emocije,

što puca po šavovima,

kad god si blizu mojih krajeva kose,

jer tuda prođe tvoj obični dlan.

Ta mikronska udaljenost tvoje kože remeti me,

blago tebi, jer ti se može.

Premda je sve samo san,

koji vešto izbegava javu,

gušeći sva čula.

Da, dobro si me čuo.

Mada je nebitno, iako je sve.