Paramparčad.

 Psujem svakodnevno,

petkom naročito,

da izbegnem reči,

da teret ne bude veći,

dok nadam se ganc novoj sreći

i iščekujem da svratiš u moj cirkus trčeći.

A mi?

Nema nas.

Dolazimo i odlazimo sa ubeđenjem da ćemo se ponoviti,

iako deluje da ćemo se samo podnoviti.

Ja nove čarape,

ti novo nešto,

ne bih znala,

nisam informisana.

I tako,

 dok se unutrašnja strana vetra 

i mojih butina

raduju širini tvojih ramena,

budna sam,

slušam neki opaki muzički treš,

viski i urnebes

uvek su dobra kombinacija,

čujem,

otvaraš vrata, bez zvonjave,

sve je isto

kao i pre,

ali ne,

jedan san

raspršen

u paramparčad...

Unija skupova.

Hoću.

Želim.

Osećam.

Uvek.

Volim.

Nećeš.

Ne želiš.

Ne osećaš.

Nikada.

Ne voliš.

Unija naših skupova: Opušteni kraj.

Bitno da je opušteno.

 Kada pogledam oko sebe,

vidim tople oči i emociju koja greje.

Kada pogledam iza sebe,

vidim nežne ruke,

koje čuvaju me u trenucima nelagode.

Kada pogledam te,

bolje nije moglo da bude.

Neka žmurke traju.

Pu spas za sve nas.