Ćutanje je blato.

 Jurim, hitam,

suštinski nebitan,

vrebam iz prikrajka

i čekam da ovo ludilo stane.

Da prestane, neće,

vreća sreće je kod tebe,

lepoto moja.

Pokušavam da izađem 

iz ove vakuum mašine,

da pustim sve emotikone

koji me grizu,

jer želim da si mi blizu.

Ti me gledaš sa prekorom,

jer ti se čini

da ništa ne činim.

Istina je da sam pokleknuo

onomad kada sam te dodirnuo.

Otad oka sklopio nisam.

Ne sme ovo

i zašto sve ovo baš sada.

Nespreman sam.

Zaposednut.

Smotan u svom somotu,

a ti svilo moja

greješ sva moja čula.

Je l si me čula?

Pričam sa tobom u sebi

svaki put kada se sretnemo

i uvek skrenem.

I sa uma i sa puta.

Hrabro se hvatam za metlu,

da počistim nered u glavi,

ali ne želim.

Ovaj osećaj je stvaran.

Samo da je na javi....

Prevarljiv pogled godine.

 Trenutak kada mi u prolazu kažeš

hej, gde si i prođeš, 

a da progovorila nisam,

e baš taj momenat želim da ti zalepim preko lica.

Da ga uvek imaš ispred nosa,

jer ti nisi osoba,

ti si ućebani reciklirani poliester

i samo je raspored planeta takav,

da sam ostala ukopana

tu gde si pipnuo.

Svež vazduh je na tvojoj strani,

živiš ga u punoj čaši.

Ja sam još uvek na letnjem

računanju vremena,

kada nisi bio deo mog obroka.

Vreme radi za nas, ne brinem.

Ti ćeš, kao i do sada,

voziti svoj porodični auto

i jesti tamo gde je postavljen sto.

A ja ću?!

Pa, videću...

Replika se kuje dok su želje vruće.

 

Sve, ali nije naš.

Dodir je

osmina sa sirom

i jogurt u čaši,

toplo ćebe,

poruka u telefonu,

jutarnja kafa,

gola ramena,

divlja plaža,

pitom pogled,

emocija bez teksta,

tvoja ruka što beži

od želje koja teži

svaki put kada ugledamo se

u skupom prolaznom trenutku.

Dodir je sve,

ali nije naš.

Veslanje u rikverc.

 Lica se smenjuju,

dela isparavaju,

grla se ne troše, šapuće se sve u šesnaes'

i sve je lako stišljivo,

veoma poznato,

gotovo identično.

Priča je šećerlema,

noć je duga,

puna dodira,

uvek iznenadnih

napaljenih mozgova,

dugo željenog susreta,

posmatranja iz prikrajka

i tako dok ne svane.

Dan je rezervisan za veslanje u rikverc.

Hladnom vodom skidamo fleke,

mažemo razne kreme,

da prikrijemo svoje pravo lice.

Volimo da varamo sebe pa to ti je,

a to nije lepo ponašanje.

Drugo, novo, staro?!

Lično naličje.

 Poznaješ li moje pravo lice?!

Izazivaš mi nesvestice,

neskladna sam od glave do pete.

Znam,ponašam se detinjasto,

jer ne želim kao dete.

Rimuje se bljutavo.

Stroga sam u izrazu,

sklanjam se u hlad,

brine me ovaj talas vreline.

Andalucia

Žmarci su prisutni,

koračam tiho,

fauliram u odbrani.

Ti si lepljivo platno

koje koža ište.

Ništa ovo nije kliše.

I taj kadar je sve,

kada izgovaraš

gde si bre ti,

godinama sam te,

........ ću te,

........ ćemo svet

zajedno.

Viked izdanje punog meseca.

 Blago tebi što te uvek gledam toplo,

ne nadam se nepotrebno,

mirišem na tebe povremeno.

Prihvatila sam to,

lakše mi nije,

ali blago tebi,

ne znaš kako mi je.

Evo već skoro deceniju

ne jenjavamo da se kratkotrajno volimo.

Blago tebi,

nisi u dilemi,

uvek u razvučenom osmehu

da dokrajčiš mi bivstvovanje,

ograničiš mi dotok vazduha,

a lepo mi je.

Blago tebi,

koračaš neustrašivo

i samo ti znaš

šta je sve progutano.

Blago tebi,

nisi tu,

ne znaš ništa,

ne čekam te,

ne tražim te.

Samo te volim.

E blago meni.

Pitaćemo se bez izuzetka.

Petkom bez izuzetka

kažem dobro jutro,

malkice se osmehnem

i stiže poruka...

Nije u boci,

a nije ni na stolu.

U pogledu.

Vrelo je svuda.

Tako mi i treba,

mada nada je obostrana.

Photo credit: Mila Panov

I dalje si bez teksta.

Ja bez svog omiljenog keksa.

Dan se kotrlja.

Pitaćemo se.

Biće sve u redu.

Emocija na foto tapetu.

Leto na javi, jedan san miriše na tvoj parfem

 Jedan san miriše na tvoj parfem

i dodir

i razgovor

i pogled

i strepnja

i smeh

i vrelina

i taština

i buka

i buđenje.

Prazan prostor i tišina,

da ne aktiviraju lavu.

Sedim u fotelji, srčem kafu,

plan je izostao,

dugo si ostao

u mojoj glavi,

leto je na javi,

hodaću bosa po travi,

da budem cela ja,

ljubavi.

Više soli, manje zbori.

 Uključila sam ringlu,

sačekaj me minut,

želim da sakupim sav svoj bes

i pretočim ga u prljav veš,

da operem ga jeftino

i potrošim malo omekšivača,

treba mi za duge dane

natopljene nostalgijom

sa kojom si me ostavio.

Šta je to za mene,

mislila sam

i sve lepo osmislila.

No, taj jedan stisak,

sve je poremetio.

Umesto da mi prekipiš,

počinješ naglo da mi se svidiš.

Ta tvoja odlazeća silueta

podiže me sa laminata.

Sve vreme govorim bez tona,

ti se ne okrećeš, naravno,

to je tako neprikladno.

Koža mi je suva,

tvoji tragovi su svuda,

budim se na moru,

malo sutra...

Ukus.

 Kasno kao dan,

što curi niz stepenice,

jer zapeli smo kod treće.

Jasno kao loša slika

na starom EI ekranu 

sa devet kanala,

a mi se ne prikazujemo

ni na jednom.

Noć je divna.

Spustimo kapke

i družimo se sa nama samima,

dok se ne pocepa tkanina.

Jutro je trezno,

jer mlatarali smo ekstremiteta 

besno.

Novi dan

liči na prethodni.

Težak si mi,

a nedostaješ.

Znam, do mene je.

Ne razmišljam čisto.

Ubila me ova klima. 

Filteri su zaprljani.

Mi,kao pašteta razmazani.

Bajati.

Jedan dan.

 Jedan dan.

Jednog dana.

Jednom danu.

Hej jedni.

Jednim danom.

O jednom danu.

Sjajan.

Masivan.

Grozan.

Dugačak.

Kratak.

Gorak.

Prazan.

Ispunjen.

Slan.

Jedan dan.

Dok čekam da približiš mi se.

Najlepši san.

Nekada je bilo lepo. Danas je samo nekada.

 Ti me 

spustiš,

isključiš,

evakuišeš,

vratiš,

gurneš,

predaš,

uzmeš...

Dodirnem tvoj nos,

vodim se u propast,

pretvorim se u vodopad,

prikazujem se na

starom TVu sa devet kanala,

kružim oko svoje ose,

ubola me pčela,

poljubiš me da prođe

i nastavljaš da jedeš grožđe.

Ukus jedne nade.

 Gorke su ulice

dok tražim izlaz 

iz ove moje nesmotrenosti,

kada poželeh tvoje naručje.

Mislim da uopšte ne želim da znam

da li si ti ikada hteo moj predeo.

Ne namećeš se,

volim da sam blizu tebe.

Ne gledaš me,

mirišem na tebe.

Tvoje zalizano čelo,

gde odložiš povremeno naočare,

ne smeta mi.

Tvoja tesna koža u košulji,

ne gnušam se.

Photo credit: MP

Tvoja muzika,

ne slušam je,

čitam ti sa usana.

Tvoje replike 

su mi jedine prilike

da čujem taj zvonak glas

kako odjekuje mojim krvotokom.

Tvoja slika je jedino 

što me budi iz kome

mojih košmara i svih prethodnih medikamenata.

Da li sam na obali ili smo samo kopali

po našim događajima kojih nije ni bilo,

jer ukus jedne nade čini da samo trepnem

i tvoja nano blizina postaje moja istina.

Razno, prazno.

 

Sve smo mogli mi

da je hrabriji bio dan,

a noć ispod pokrivača.

Ovako samo promaja

overava naš mimohod,

Preteći da pređe u cunami,

jer svakom po zasluzi.

 

Vera u lude reči,

što češkale su mi uvo,

e to je nivo treći

i što pre bih do cilja,

dok peče se pita.

Ja slinavim,

jer imam devijaciju

leve nozdrve,

nije neki izgovor,

valjda kradem dane.

 

Trudim se da gledam tvoj lik šareno.

Velik’ si kao moja vrata,

ja tele iz basne,

čekajući pouku,

dobijam poruku.

Praznu.

Vedar duh, razgiban kuk.

Ljubav je sišla sa trećeg sprata

da proveri stanje mojih vrata. 

Obe brave zaključane, 

aspirator na najjače, 

komšijski začin prejak. 

Dani puni arome, 

noći dovoljne 

da sagore 

sve moje glasno neizgovorene reči, 

dok mi žmurimo i dahćemo, 

iščekujući zvuk alarma. 

Kreći! 

Nismo stali, 

samo malo nestali 

u našoj istoj priči 

iza zatvorenih vrata 

govorivši emociji 

ne, nemoj mi prići.

Emocionalno nevaspitanje.

Bežeći od stare godine,

dočekao me je želudac i svi pokloni,

jer tragali smo zajedno

da li možemo uspeti pojedinačno.

Verovala sam u timski duh,

a ošamario me je trbuh.

Uživala sam u toj našoj vožnji,

a u stvari sam se prejela svih tvojih pretnji

da smo limitirana verzija,

što svlači sve sa sebe

čim krenemo sa pričom na razne teme.

Sjajno je to što te više ne čujem,

ne gledam te,

predalek si mi.

Kotrljam se sa raznim propolisima,

vinima, kapima za nos,

kiselim kupusom,

šetam od ponedeljka do nedelje,

kandidujući se za medalje-

glasni monolozi jedne pospane budale.

Photo credit: MP

Nije mi tesno,

možda malo besno,

ali vrlo komotno,

dok razmišljam neprekidno

kako si samo 

emocionalno nevaspitan prišao meni tada,

uhvativši me za ključnu kost,

postavši odmah gost moje svakodnevice.

I onda niotkuda, 

sretnem te juče.

Isti pogled,

ista koža,

ista droga.

Svlačim sve sa sebe,

distancirani smo,

jer vrelo je.

Vaspitana jesam,

pokleknuti neću,

mada...