Gorka priča jedne slatkoće.

Dok brišemo i ponovo pišemo poruku,

smišljajući duhovitu opasku,

jer direktnost je precenjena,

biramo da je najbolje ćutati.

Želja se ukida.

Htenje se prekida.

Drago nam je i nismo se rukovali.

Nismo čak ni klimnuli glavom,

možda malo kliknuli,

ali na vreme sve to ugušili.

Kafu popili nismo, hladna je.

Pogledali se nismo,

jedino noću,

kada emocije navale da preplavljuju

sve naše dane razdvojenosti i ostale nebitnosti.

Gorka priča jedne slatkoće...

Deo mog dela si deo.

 Deo si moje svakodnevice, a nisi njen deo.

Deo si mog sna, a nisi jave.

Deo si mog obroka, a ne jedemo zajedno.

Deo si mojih destinacija, a ne obilazimo ih.

Deo si moje posteljine, a ne delimo je.

Deo si mog osmeha, a ne skrivam ga.

Deo si mojih suznih kanala, a nevidljivi su.

A ono što ne kazujem, već pokazujem

i tog dela si deo.

Život piše delove....

Sve sam i nisam.

 Leto je proletelo,

više puta se saplelo,

strpljivo čekalo,

emotivno blato zakačilo,

čitalo se između praznih redova,

kotrljalo se od požude do nema smisla više,

razgovaralo se nije,

jer smaralo te.

Da, znamo se.

Da, ne poznajemo se.

Da, želeli smo i sebe i nas.

Da, nisi hteo u svim glagolskim oblicima.

Da, svako svom skloništu.

Da, ljubav čeka neke nove nas,

u futuru jedan, a možda i dva.

Aplauz.

Na jednoj atletskoj stazi,  

sreli su se tvoj pogled i moj parfem.

 

U toj večnoj milisekundi,

bejaše bilo raznih dodira,

gotovo identičnih reči,

magičnih pokreta,

svako malo zaokreta

i rikverca bez izuzetka.

 

Lepo, slatko, neodoljivo.

 

Bejasmo.

 

Danas, uspeo si.

Stigao si do svog cilja.

 

Ja?!

Biću. Aplauz.