Gorka priča jedne slatkoće.

Dok brišemo i ponovo pišemo poruku,

smišljajući duhovitu opasku,

jer direktnost je precenjena,

biramo da je najbolje ćutati.

Želja se ukida.

Htenje se prekida.

Drago nam je i nismo se rukovali.

Nismo čak ni klimnuli glavom,

možda malo kliknuli,

ali na vreme sve to ugušili.

Kafu popili nismo, hladna je.

Pogledali se nismo,

jedino noću,

kada emocije navale da preplavljuju

sve naše dane razdvojenosti i ostale nebitnosti.

Gorka priča jedne slatkoće...

Deo mog dela si deo.

 Deo si moje svakodnevice, a nisi njen deo.

Deo si mog sna, a nisi jave.

Deo si mog obroka, a ne jedemo zajedno.

Deo si mojih destinacija, a ne obilazimo ih.

Deo si moje posteljine, a ne delimo je.

Deo si mog osmeha, a ne skrivam ga.

Deo si mojih suznih kanala, a nevidljivi su.

A ono što ne kazujem, već pokazujem

i tog dela si deo.

Život piše delove....

Sve sam i nisam.

 Leto je proletelo,

više puta se saplelo,

strpljivo čekalo,

emotivno blato zakačilo,

čitalo se između praznih redova,

kotrljalo se od požude do nema smisla više,

razgovaralo se nije,

jer smaralo te.

Da, znamo se.

Da, ne poznajemo se.

Da, želeli smo i sebe i nas.

Da, nisi hteo u svim glagolskim oblicima.

Da, svako svom skloništu.

Da, ljubav čeka neke nove nas,

u futuru jedan, a možda i dva.

Aplauz.

Na jednoj atletskoj stazi,  

sreli su se tvoj pogled i moj parfem.

 

U toj večnoj milisekundi,

bejaše bilo raznih dodira,

gotovo identičnih reči,

magičnih pokreta,

svako malo zaokreta

i rikverca bez izuzetka.

 

Lepo, slatko, neodoljivo.

 

Bejasmo.

 

Danas, uspeo si.

Stigao si do svog cilja.

 

Ja?!

Biću. Aplauz.

Igrarija.

 Ti i ja nismo mi,

samo pregršt sanjarenja, 

stalna borba za vazduh,

da nam bude kako i kada

ti kažeš,

na veknu hleba da me mažeš

i uvek je pravo vreme

kada ti odabereš teme

za razgovor,

koji dešava se sutradan

kroz rečenicu i po

sa tačkom na kraju.

Dosta je više ove igrarije.

Magična reč što ruši i lomi jedno biće.

Važi se.

Duga.

 Na mojoj stazi stojiš ti.

Malo si u magli,
jer takvi su ti dani.

Kasnije, kad se razvedri,
stidiš se,
nekad se i nasmeješ,
budeš pored mene,
čuvaš me,
voliš
i kada se sve pojača,
ponovo je vremenska nepogoda.

Ti tutanj,
a meni samo kafe gutljaj.

Ljubav je duga
i pre i nakon kiše.

Sve ok.

 

Kafa se ohladila, 

čeka te još uvek. 

Nije slana, niti slatka, 

baš onakva kakvu si poželeo. 

Doduše ima tome već nekoliko dana, nebitno je, 

bitno da si ti dobro. 

Vremenska instanca ne boli, 

distanca postoji.

 

E to je ono što smo dozvolili. 

Mada više ti, jer smaraju te dolasci.

 

Vani je vrelina, znojim se, 

ne od stida, već od pomisli na tebe, 

koji si tamo negde.

Sve ok, hvala na pitanju…