Opušteno samo.

 Noć čestica,

putanja punog Meseca, 

ruka traži oslonac,

hvata se za kvaku.

Stop. Vuci.

Ja sva u frci

i prekidam se u iščekivanju,

da li si na muci

da pozoveš me za vikend

ili si jednostavno dovoljan sebi,

jer ponovo si na ceni.

Moje plišane papuče i lenja jutra

ostaće zauvek ispod kreveta.

Da pravim se da ne postojiš?!

Mogu, ali se to ionako ne računa.

Bljesak je jak.

Verujem u opstanak,

jer opušteno samo...