Paramparčad.

 Psujem svakodnevno,

petkom naročito,

da izbegnem reči,

da teret ne bude veći,

dok nadam se ganc novoj sreći

i iščekujem da svratiš u moj cirkus trčeći.

A mi?

Nema nas.

Dolazimo i odlazimo sa ubeđenjem da ćemo se ponoviti,

iako deluje da ćemo se samo podnoviti.

Ja nove čarape,

ti novo nešto,

ne bih znala,

nisam informisana.

I tako,

 dok se unutrašnja strana vetra 

i mojih butina

raduju širini tvojih ramena,

budna sam,

slušam neki opaki muzički treš,

viski i urnebes

uvek su dobra kombinacija,

čujem,

otvaraš vrata, bez zvonjave,

sve je isto

kao i pre,

ali ne,

jedan san

raspršen

u paramparčad...