Radost. Gadost. Nebitnost. Sve je ljubav.

Drago mi je što se nismo upoznali.

Srećna sam što mi se ne dopadaš.

Gledam te kako ćaskaš 

i kuckaš poruke osmehujući se,

osvežen samopouzdanjem, 

tvoj je ceo svet.

U neverici sam koliko si mi drag,

bez obzira što ne činiš ništa sa mnom svaki mogući dan.

Povremeno se vratiš,

da bi otišao čim pre,

terajući me da mrzim te,

a to je tako nemoguće.

Blago tebi, milo biće.

A što se mene tiče,

 izgleda me se ne tiče.

Drug moj.

Od moramo češće da se viđamo, željan sam te,

do opušteno, sve najbolje,

prošlo je par letovanja,

mnogo puta auto u kvaru,

brojne b vitamin istine,

izbegavanja pogleda u trezne oči,

ne pamtim ništa, povremena si,

svaki detalj memorišem, ti si bazna namirnica moga bića,

hoću te, ali neću.

I dok jedrimo od prezenta

do pluskvamperfekta

i nazad

drug moj i ja

bitišemo,

dišemo

i ko zna...

Dok pričam u tišini...

E moja ti,

da je bilo pameti,

tragala bih ponovo za tobom,

pokušala bih da izmestim onaj datum i godinu

u period slobode u srcu, a i na papiru,

spustila bih pogled, da ne uhvatim tvoj,

zaobišla bih tvoj dlan, jer utiče jako na moj dan,

otišla bih kući na vreme, a ne sa tobom u nevreme.

Da je bilo pameti,

razgovarali bismo uvek i svuda.

Dok volim u tišini,

zamišljam te u blizini.

A da je bilo pameti,

bilo bi sve nebitno.

Ovako...ne, bitno je.

Opušteno samo.

 Noć čestica,

putanja punog Meseca, 

ruka traži oslonac,

hvata se za kvaku.

Stop. Vuci.

Ja sva u frci

i prekidam se u iščekivanju,

da li si na muci

da pozoveš me za vikend

ili si jednostavno dovoljan sebi,

jer ponovo si na ceni.

Moje plišane papuče i lenja jutra

ostaće zauvek ispod kreveta.

Da pravim se da ne postojiš?!

Mogu, ali se to ionako ne računa.

Bljesak je jak.

Verujem u opstanak,

jer opušteno samo...