Seen.

 Volim te.

- Proći će.

Kotrljam dane, a stojim u velikoj bari, jer zapušena je kanalizacija.

- Vreme nečinjenja čini svoje.

Kako ti ide?

- Ne razmišljam.

Zar je magija prestala?

- Probudio sam se.

Ja nisam.

- Biće još toga.

Dobar i dobro si?!

- ......seen.

Leto na popustu, ja u propustu, ti u svom kupatilu.

U danima mladog, punog,

roze ili plavog meseca,

važno je da sam pored tebe,

da lakše svariš probleme,

popraviš razne bojlere 

i pumpe za gorivo,

jer sve to ide retrogradno.

U ostalim danima,

gledamo se nemo,

jer između mogli smo

i nije se desilo,

odavno je sve rečeno.

Ljubav ćuti.

Dobro, hvala na pitanju.

 Treba naći način.

Treba naći dan,

da kažeš joj

gde je zapelo,

kako se zaplelo,

kada se saplelo

i zašto je tako teško

i kada je odluka

da budeš srećan u sebi,

dok posmatraš je

kako je ona ta

u nezgodna vremena.

Neće te razumeti,

a ni poštovati,

samo će voleti.

Važi.

 Novi dan, novi razmak, 

zarez i tačka.

Pitanja nema.

Provozam se nekoliko stanica,

jer zgusnuta je satnica.

Stranica još uvek ista.

Sve je ilustrovana utakmica,

dosta prepričavanja,

malo dešavanja.

Ozbiljna izloženost,

velika ranjivost.

Registrator stresa i zadovoljstva.

Sandale na štiklu ili večera sa tobom.

Svako sa sobom i drugom osobom.

Nešto mnogo lepo si zamaglio,

vreme nečinjenja

mnogo toga objašnjava.

Možda sam u krizi,

ali ti ne brini,

nisi u drugoj knjizi.