Vazda...bilo...uvek...da...se...ponovimo.

 Dan trinaesti, 

mesec ko zna koji 

i pregršt drugih vremenskih odrednica 

ukazuju na paralisanost jednog tela i uma 

što ne prestaje da misli 

koliko je divan tvoj vešto neplanirani dodir 

i mirisni poziv za ples. 

U tim zamrznutim momentima, 

vrelina topi sve naše strepnje…

Ti si uglavnom iza mene, 

bešumno pratiš moje kretnje, 

ja pokušavam da glumim, 

umesto tebi da odmah dodelim oskara. 

Znam, nije u redu, 

da volim svaku tvoju dlaku 

i znam da ćemo se naći. 

Znam da previše smo tudji, 

iako se gledamo kao ludi.

 

Znam da jako smo mudri za troskok u dalj, 

a suviše je vlažan pesak. 

I tako, dok prasak se naš dešava, 

uvek je samo da se prespava, a u stvari, 

biće da emocija sve rešava…

vazda...bilo...uvek...da...se...ponovimo.