Na više načina.

Bićemo jedno drugom simpatični

dokle god dajemo ono što nemamo,

ne budimo se zajedno,

ne družimo se generalno,

ne tražimo se po telefonu,

jednostavno samo nalet,

jedan ili dva,

da osetimo se živima

i podsetimo kako nam je sa drugima.

I, kako nam je?!

Uigrano i bezbolno,

puno sećanja i osećanja,

to želimo, tome težimo, to je ostvarenje svih naših snova

i kompletnosti koja čini naš san mirnim....

a onda se probudim 

i hoću te osobo

i baš me briga

i baš sam drska

i baš sam krhka

i baš sam sebična,

mada više obična,

što voli na više načina,

samo jednog tebe.

Sloboda je u oku posmatrača.

 Tvoje zauzete misli i  tihi koraci čine čuda.

Snovi se ostvaruju.

Šalim se.

Samo košmar u javu pretvaraju.

Premda pobuđuju, katkad čak i rastužuju.

Do mene je.

Ne umem drugačije.

Uvek iskrivim sliku, jer sloboda je u oku posmatrača.

Da, lep si, ali to nije u oku.

U srcu je.

Drugo, novo, staro?!

 Jesen radi svoj pos'o,

pada neprestano.

Mi, svako u svom prirodnom okruženju,

kotrljamo dane,

smejemo se na raznorazne tuđe šale,

sa satnicom obaveza,

jer tako zahteva svaka veza.

Porto, photo credit Mila P.

Zastanemo na tren,

postavimo sebi nekoliko znakova pitanja,

da li smem da želim da volim i tebe...

Ostajemo nemi.

Ne, nismo u dilemi,

jednostavno, nismo spremni.

A ti, kako si? 

Drugo, novo, staro?

Je l je težak taj korak?!

 I tako smo nakon fine uzbuđenosti,

slučajno ne, 

namerno zagarantovano,

došli do brisanog prostora

sa jakim vetrom

i svim mogućim i nemogućim

padavinama,

koje peru sva osećanja,

da vratimo se na fabrička podešavanja

i budemo ono što nismo

i ne moramo,

ali valjda tako želimo.

Photo credit: Mila Panov

Svi naši izbori

sa kojima se nismo izborili,

ostali su samo naši,

neraspakovani, 

ali malo načeti,

da grebuckaju mozak

i postavljaju pitanje,

je l je težak taj korak?!

Jasno je kao ovaj sivi dan,

ne želimo se do srži,

a ljubav upravo tome i služi.

Bitno da je sada

sve kao pre,

prosto prošireno,

lagano,

bez glavobolje.

Sve ostalo,

nebitno je...

Kad zažmuriš, ti voliš i kažeš dosta je, iako je sve.

 Ljubim te, pa se čuvamo...

od svih gadosti što preplavljuju naše radosti,

od svih misli koje nas progone u skloništa,

gde, u stvari, nema spasa,

od prekida naših zajedničkih niti,

prosto proširenih rečenica

i drugih požuda.

Photo: Mila Panov

ljubim te, pa se čuvamo

za dug dan i miran san.

Nećemo se čuti,

ljubim te,

ne okreći se...

uživaj u ćutnji.

Ako si, neka si, dobro je.

 Ako čuješ da prestala sam.

Nisam.

Ako sanjaš da odustala sam.

Nisam.

Ako tražiš način.

Imam.

Ako si u izgovorima.

Jedan sam od njih.

Ako ti je vruće.

I meni je.

Photo credit: MP, Porto

Ako ne spavaš.

Vrata su otključana.

Ako te nema.

Tako treba i biti.

Ljubav je tamo gde si ti.

Ja sam dobro, hvala na pitanju.

Statista.

 Ne mogu da budem fusnota u tuđim lepim pričama,

ne mogu da budem podsetnik u telefonu da je vreme za zadovoljstvo,

svakog četvrtog meseca,

ne mogu da sam lepa iz daleka,

ne mogu da meni kašičica,

a nekom ceo escajg,

ne mogu da sam razumna,

a zapravo velika budala,

ne mogu da glumatam,

hoću dobro jutro i laku noć.

Sve ovo izgleda nebitno

i možda veliko ništa, 

ti,ne znam ni gde si, a ni ko si,

emocija zapela negde između želim te, 

volim te i naporno mi sve ovo,

a ja?! Biću.

Jedan čovek.

 

Jedan san kaže

da volim čoveka

dok stojim pokisla od tihih emocija,

čekajući prevoz do lepšeg vremena,

gde sam jasna i grlim bez straha.

 

Jedan san kaže da volim sve na i u čoveku,

da ne mislim koliko je čovek težak samom sebi,

da me ne brine da li ćemo uspeti,

jer mi smo sve…

Jedan san kaže da je najlepše ćutati sa čovekom.

 

Jedan san katkad laže,

premda posećujemo različite plaže.

 

Jedan san kaže biće jednom taj dan,

glasan i sjajan sav…

Hvala ti.

 Imala bih mnogo toga reći.

Imala bih mnogo toga pokazati.

Imala bih mnogo toga zagrliti.

Imala bih mnogo toga dodirnuti.

Imala bih mnogo toga ljubiti.

Imala bih, 

samo da je druga glagolska odrednica 

i da ti nisi moja nemogućnost najveća.

Bez obzira na sve,

hvala ti.

Moć sadašnjeg trenutka.

 Neki dani su potpuno neponovljivi.

Neki momenti su potpuno neuništivi.

Neki ljudi su potpuno nezamislivi.

Nema mogućeg čuda,

samo emocija luda

i želja da se ostvari danas,

a ne sutra...

Iznova.

 U iščekivanju šarene laže,
elevator prevozi razne budale.

Iznova se vozim gore-dole,
iznova ne shvatam signale,
iznova verujem
u dodirni mi lakat
i ne izlazim iz zone vasione.

I onda, najednom,
sva sočnost jednog dana
staje u predeo oslikan
tvojim zagrljajem.

Iznova...

Lunarna eklipsa.

 Mogu izdaleka da volim

tvoju dobrotu,

stidljivu nežnost,

skrivenu strast.

Mogu izdaleka da volim

tvoje oko i dlan,

čudesan korak,

mali broj izgovorenih rečenica,

tvoju marljivost i predanost,

mazohističku posvećenost.

Mogu izdaleka da volim

sve tvoje, a nije moje,

ali nema ni veze,

ništa te ne steže,

sve je taman kako treba da bude

i gde treba da budem.

I neka je samo mir u svetu,

neka su uvek palme na foto tapetu,

neka si ti meni zdrav i nasmejan

i nije bitno kada će biti kraj,

uvek ću izdaleka da volim 

svaki tvoj zalogaj.

Jedan dlan za poneti.

 Sve moje sobe i moje prašine.

Sve moje osobe i moje psihe.

Sva moja ćutanja i tiha radovanja.

Svi moji poroci iz Majamija.

Sav trud da ništa nije uzalud,

da ne vrtim se u krug,

već igram uz omiljeni zvuk.

Sve i mnogo više,

staje u taj najlepši dlan,

što čvrsto drži ovaj slani lik i delo,

koje te voli bezrezervno.

Akvarel jednog avgusta.

 More je slana trepavica,

 ....pesak,

...debeli lad i sve cvrči po vrelini,

...gola koža,

...izgužvana posteljina nakon doručka,

...prazan mozak,

...puno srce,

...pogled na desno, tvoja ležaljka pored

i dlan koji miluje mi butinu.

More je takav neki akvarel.

Dolazak, odlazak, omiljeni ponavljaj.

 Jedna slatka njuška podigla je pogled,
pipnula ovu kožu
i mic po mic
zaposela svaki kutak ovog života.

Veoma je prkosna,
neuhvatljiva,
gori od želje,
ali pritiska sve kočione sisteme.

Mrdnula se nisam kada je rešila da ode.

Šta tu ljubav ima i sa kim?!

Odgovore ne tražim.
Samo volim.

Leto peče.

 Ima dana kada mi je sve taman

i dana kada sam nepodnošljivo sama,

a opet ima dana kada sam svima po želji

i ponovo dana kada su suze u modi.

Jedi, 

pij,

posoli,

dozvoli,

preboli,

pritvori....

...da se emocija ne razboli.

Sve je kasno kao pozno leto.

Jasno je da je predugo teklo,

ništa se nije reklo,

a peklo je.

Svakom svoje ćebe na različitim meridijanima, lepi.

Bazna, razna, prazna, nebitna....obećanja.

 Obećanja su bazna namirnica 

za lagana jutra.

Obećanja su razna mirišljava lavanda

u ormanima naših želja i strahova.

Obećanja su uglavnom prazna,

jer su puna orgazma.

Obećanja su nebitna,

jer potičemo iz različitih svemira,

premda su glave pune nemira.

Bez brige,

čuvam te u levoj pretkomori,

ne obećavam ti to,

jer osećamo...

Centrifugalno stanje nekih Zemljana.

Kada me ne pogledaš tim tvojim običnim očima,

osećam da si video da je došlo vreme da se ofarbam.

Kada mi se ne nasmeješ tim tvojim tihim osmehom.

osećam da ti se jako dopada moja duhovita blizina,

ali me držiš podalje od svojih ruku,

jer tanka sam u struku,

a i ruke su tvoje i tuđe.

Ništa tu nije naše,

osim obične emocije koja isparava

u vrelom vazduhu tropskih noći

i precizno sračunatih dana ignorisanja.

Bitno da te ne boli glava, lepi.

Ja ću pustiti beli veš na pranje,

jer jeftina je struja,

a i opraće se ovo stanje...

Skidanje.

Ima tome mnogo nano sekundi,

kako si svojim hrapavim dlanovima

dodirnuo moju isflekanu haljinu.

I bila bi to tako beznačajna scena nekog

jeftino budžetiranog filma,

da se nisi nakon toga uselio 

u sve moje mane i vrline,

u sve moje strahove i težnje,

u sva moja stremljenja i 

sporadična skretanja sa uma.

Pratiš me svuda.

Boliš iznutra.

Spolja sam spora u skidanju sa tvog osmeha.

Zagrljaj je teška droga.

Znam, bolja sam bez toga.

Ali, dokle god je sve ovo nebitno,

ti si moja prva pomisao.

Lubenica je slatka samo kad je tuđa.

 Slobodno mi pošalji nazad sve grozote

što krasile su naše dosadne dane....

...lubenica u krevetu,

...teški poljupci od kojih odmah krene balerina u glavi,

...pogledi koji sevaju pod vedrim nebom,

a uglavnom pod klimom,

...mangupsko ignorisanje svakog mog pokušaja

da se ovo lepo produži.

Vrati sve ove grozote

i počni sve tamo gde se ništa desilo nije.

Jer,da smo se drukčije sreli,

bilo bi ranije sve,

ali nebitno je.

Između početka i kraja nalazim se i brojim vreme.

 ...beg

...teg

...led

...med

...red

...ne

...da

...hoću

...ne mogu

...uvek

...tvoj

...sve

...jednostavno

...ali

...nebitno je.

Sve je ljubav.

''ako si nesrećan, pomeri se, nisi drvo''...šumski...

 Poklopi se

i nemoj ni počinjati,

niti završavati,

jer sve si uradio 

da bi mi se zgadio.

Ne moraš se javljati,

ne moraš ni mahati,

budi ono što jesi,

slika i prilika bez reči,

samo silueta

koja radioaktivno zrači...

i znači...

Kosmos ne vidi. Duša ište više.

Ti i ja
Pun frižider
Zgužvana želja
Opeglana šustikla
Mirisna kupka
Brada što grebucka
Zagrljaj k'o pucka
Domaći med
Kosmos
Univerzum
Planetarijum
Herbarijum
Čitava priroda
Staje
Kada
Ti i ja
Smo
Zajedno.

Kratki 
Prikaz
Jedne 
Nebitnosti
Upravo 
Počinje
Jer 
Ti i ja
Smo
Samo ti
Samo ja
Zaključani
Zbog
Čega
???
Nebitno je,
ljubavi...

Autofagična emocija, po noći se voli, a po danu boli....

Možda sam otirač
da spereš blato sa patika.

Možda sam verni slušalac tvojih trilema,
što vrelo kopaju po tvom mozgu.

Možda sam bljesak
dok ne isprazni se baterija,
a možda sam samo vapaj
slobodnih materija,
koje kruže u prirodi punoj bakterija.

Blago tebi, samo jedno nisam.

Tvoja.

https://maringoo.rs/proizvod/ljubav-se-cepa-kao-carapa-od-osam-dena/

Autor: Mila Panov

Izdavač: Maringoo

Ilustracije i dizajn korica: Lena Jankov

Recenzija i lektura: Elizabeta Georgiev

Koraci k'o laki poroci.

Pogled neopterećen kvalitetom,

jagode na podu,

žega zaposeda um.

Ti bežiš korakom

koji ulepšava sliku o životu,

ja rešila da kuvam džem.

Do nekog narednog susreta i preokreta.

Volim te pogrešni.

Njegoš.

 

Dubine.

Jednog dana,

možda i kasnije,

kada sve bude

pluskvaperfekt,

naši horiznoti će se sresti,

svako u svojoj istini.

Biće ista želja i čežnja.

Biće isti pogled i dodir.

Biće isto ćutanje,

tuđe radovanje.

Biće isto opterećenje,

momentalno bežanje.

A danas? Kako si?

Biću...

Trosed bez kormilara.

 Radije bih sa tobom

celo posle podne ćutala,

slušala tvoj puls,

vrtela neku online kupovinu,

smejuljila se,

jer ozbiljno mi golicaš telo,

a um je tvoj.

Radije bih verovala

u magičnost tvog bivstvovanja

u mom vazdušnom prostoru

bez reda sletanja 

i uzletanja.

Photo credit: MP

Radije bih sačekala

tvoju drsku beskonačnost

u dvoumljenju,

da li je sa mnom 

isplativo investiranje,

bez emotivnog kusura,

dok me ne dokusuri

tvoja ljuštura.

Radije bih bila sa sobom.

A ti, osobo, bez brige,

nisam tamo gde si ti.

Nisam tvoja, ne volim trosed.

Retrogradni doručak.

Buđenje.
Buđenje.

Buđenje.

Buđenjee.

Buđenjeee.

Buđenjeeee!!

Uvek je nekako sve snooze 

i tako nečujno,

zamućeno

i nalik bajci.

Traje.

Boli.

Ne pušta me.

Photo credit: MP

Retrogradno gradivo,

što pritiska i vrti,

dok kapci grčevito žele da se probudim.

Mi nismo se sreli na pola puta,

pojeo si doručak,

a meni je ostao samo tanjir.

Mi nismo želeli istu stvar,

ja tvoju ruku, 

ti svoj prikaz.

Mi žurili smo različitim brzinama,

ja puna nade,

ti i tvoj nos pravac kosmos.

Pusti me da dišem moj zagađeni vazduh.

Sloboda je fina.

Mrzi me da spavam.

Hoću da sam budna.

Šta ću?! Takva sam. Luda.

Nebitno je, baš te briga.

Dok se kafa ne ohladi,

ja stojim sa strane da izbrojim sekunde

kada ćeš proći u brzom hodu.

Ne okrećeš se,

ali osećaš taj miris,

ne kafe,

nego parfema,

jer samo ta sladunjava nota

seća na dane i noći

u kojim ljubio si vrat,

da upiješ svaki sok.

Verovanje da su bolji dani tu iza ćoška,

čim se rešimo da zajedno kročimo

i opustimo sve kočnice,

što sprečavale su svaku našu moždanu ćeliju

da lansira se u status zadovoljstva...

e da, drži me i dalje to verovanje.

Imamo smisla,

iako sam pokisla 

od potisnutih emocija.

Lepi,

nebitno je i baš te briga,

biće svega. 

Nebitno je.

 Dok trčiš na traci 

i razmišljaš o meni kao o fazi,

igra ti levo oko,

zuji ti u ušima...

Ne nije panika,

već loša taktika.

Dok ćutiš o nama,

sve je dobro,

ti si u balansu,

javljaš se prosto prošireno,

neko tamo je u prolapsu,

al' nebitno,

tebi je u redu.

Photo credit: ĐB

Dok vezuješ pertle

da izbegneš pogled,

ništa od toga ne pomaže,

u glavi sam ti lepi,

iako imaš obaveze.

Mi smo pogrešni

i neutešni dvojac,

trpimo, kotrljamo,

brojimo zvezde,

a tmurno je...

i kako ti voliš reći,

nebito je.