Hiljadu zašto?!

Everything and nothing, beautiful and ugly, physical and philosophical, vivacious and loud. Yes, I still love you. Yes, I still care about you. Yes, I still think about you. But no, I don’t want you back.

Dok treniram konflikt između tela i glave, ponajviše pomažem drugima. Ne uspevam da zaustavim taj sukob, da uspostavim balans. The worst battle I have to fight is between what I know and what I feel. Da ostanem bez glasa, mogu. Da pobegnem, ne mogu. Cela moja memorija o tebi je na constantly repeat. That unforgettable smile, those sad eyes, soft skin, plushy lips. Još uvek greješ moj vrat svojim dahom. Još uvek mi odzvanja tvoj glas i tvoje tako dobre laži, koje su iskrene. I podsećam se detalja o meni za koje nisam znala, a koje si zumirao uvek i gotovo nepogrešivo. I odmah se stvaraju beznadežni klimatski uslovi, temperatura počinje da biva nepodnošljiva, a krajnji ishod beznadežno neponovljiv.

Molim te, ostavi me na miru. Napravi mi amneziju. Ne diraj mi sadašnjost. Počinjem da ludim. Suviše mi je hladno. Tako srećna, tako voljena, a sada? Zašto?! Reci mi šta se desilo? Zar ne misliš da smo se drugačije sreli, bilo bi ranije sve?! Ti si baš neki srećan čovek. Ja?! Ja kad se zaljubim, meni ti ne izlaziš iz glave, stomaka, prstiju, osećam te svuda. Moje jutro, dan, veče, leto, jesen, zima, proleće, ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, nedelja, moj svaki radni dan, svaki državni praznik, svaki shopping night, svaki pogled, dodir, svako ćutanje, svaki san, a i java....sve to, a i mnogo više u paralelnom univerzumu, bio si ti.

Zašto?! Zašto si od tako dobrih nas napravio tako loše ti i još gore ja?! Kuda si nestao? Kada je postalo too much and enough is enough?! Zašto je ekvatorski toplo najednom postalo sibirski hladno?!

A tako smo se lepo apsintovali od ljubavi. Na početku je sve bilo tako uobičajno izvanredno. Slučajni susreti namerno su se dešavali. Promocija knjige, koja je bila u skladu sa našim društvenim načelima i normama. Obavezno se obući kako moderna sadašnjost diriguje, pokazati vikipedijsko znanje iz opusa zvezde večeri i uključiti se na umereni mode. Sve to bejaše ispoštovano do treće tekućine. A onda je sve postalo kežual, pa i rečnik. Upoznali smo se kod vegetarijanskog ajncera. Priznaj da su krekeri sa kozijim sirom bili highlight večeri i najveći afrodizijak. Ispostaviće se kasnije da su u pitanju bile lude koze, jer te noći ludiranju se nije nazirao kraj. Bio je to jedan un tremblent de terre. Prosut si bio svuda po meni, okupana bejah u tvojim sokovima, okupirana tvojim ekstremitetima.

Drugi stepen apsintovanja od ljubavi bio je koncert i ponovni slučajni susret sa namernim ishodom. Kapaka nezatvorenih, zenica u najvećem prečniku, skenirali smo se, valjda da shvatimo razlog dešavanja gorepomenutog potresa. Oh da, bilo je tu milion valjanih razloga za ponoviti sve isto sa prethodnog uzvišenog event-a. Nijednu zamerku na predstavljeno mi telo ispod fluorescentnog svetla nisam imala. Nisi ni ti, sećaš se?! Imali smo nadljudske sposobnosti, znaš. Uspeli smo odraditi predigru na priličnoj udaljenosti, u sred šutke, koja se odigravala oko nas, a nas je to još više palilo. Bio si šećer pravi. Dodavao si se lagano, uz hladnu vodu i polako, sistemom kap po kap, dolivao si se u meni da pojačaš apsintovanje. Tada su krenule da se dešavaju ili da mi se priviđaju čudovišne stvari – life events such as: hiking, biking, walking, eating, drinking, dancing, smiling TOGETHER, and you know, fucking.

Izdržala sam sve to do završnog stupnja apsintovanja od ljubavi, kada počinješ da uviđaš prekrasne, neopisive stvari. Rečnik manje poznatih reči u vidu ljubavi, želim da te ne ispustim uvek nikad, jer ne želim da te propustim nikad uvek. Zatim, nepoznati događaji u vidu upoznavanje sa pojedinim članovima pripadnika grupe porodica, prijatelji i zajednički odlasci na svakojake radosne svetkovine. Ma samo nek‘ je veselo, nek‘ vuče na radost.

A navika je čudo, zar ne misliš?! Navika mi je unosila dah u život i oduzimala dah od lepote življenja sa istom. Nikada ti to nisam rekla, pa možda nije zgoreg da napomenem sada, ti si pravi ekspert za kićenje mog života. Ne samo u vreme praznika, nego tokom čitave godine. Znaš tačno da je floral print must have.

A zašto me nisi upoznao sa još jednim modnim trendom?! Blokirati nečije pozive, ne javljati se na poziv sa mog broja, ne pojavljivati se. Nisam znala da je iščezavanje takođe must have.

I zašto ti još uvek nikako da iščezneš iz moje glave?!

I zašto se osećam tako jednotrećinski?!

I zašto mi srčani mišić deo po deo atrofira?!

I zašto sve zvuči tako nemo?!

I zašto smo od Nada na srpskom prešli na Nada na španskom?!

I zašto U3 Stefansdom čekam satima, a ustvari čekam svega 65 sekundi?!

Da li idem kroz život, bežim od života ili rastem kroz isti?!

This photo belongs to Mila Panov

Gledam sve te korisnike metroa i pokušavam te ne pronaći u njima, jer želim da buduću godinu ne dočekam sa prošlošću. Dokopam se do Hofburga, posmatram tu slatkoću od ukutkanosti, prazničnog raspoloženja, svetlećih krovova, market placeva upotpunjenih božićnim džezom i kuvanim vinom. Bajkovita atmosfera potire promrzline po nosu i prstima. Obnavljam osećaj pripadnosti. Ispijam vino, pokrećem organizam, ugrejana mi je svaka ćelija, počinjem da uslikavam autentičnost koja mi se prikazuje.

Jafice, Jaficeeee.... oh, bože, počinjem da čujem njegov glas i ime koje mi je nadenuo. Uh, prošlosti, odričem te se. Jaficeeeee, ej Jaficeee...pa ja sam bre. Uši mi se pumpaju, gasi mi se pred očima, govorim sebi, ne okreći se, ne okreći se zato što...........okrećem se.