Strah od sletanja

Don’t go back to yesterday, because you were a different person then. Don’t fake your smile, just keep on the real one.

U moru reči, brojeva, listi, logike, analiza, boja, sanjarenja, imaginacije, 3D slika, raznoraznih ritmova koje moj mozak svakodnevno pušta u proizvodnju i nestrpljivo čeka finalnu obradu, katkad se događa da čitav sistem bude zaražen. Bitni i manje bitni događaji, ponekad i nebitni, me opkole, vežu me i ne daju mi uteći im.

 I dok sam tako selektovala događaje, nesmotreno sam pustila da se jedan desi. Neprimetno, gotovo nečujno, ušunjao si se, šćućurio tu kraj leve pretkomore i ne puštaš me da normalno dišem. Au contraire, ubrzavaš pulzacije, uzimaš mi vazduh, a meni se to, zapravo, sviđa. U redu, zaista je u redu. Loše te kapiram. Prišao si, a zapravo nisi hteo. Pričali smo, a ustvari nije trebalo. Dao si mi ispravan broj telefona, a potez je bio pogrešan. Sve je to u redu. Ali, nije u redu da se naši laktovi čitave večeri dodiruju, a ja osećam da mi telo vibrira, da mi ubrizgavaš neviđenu količinu energije od koje se vlažim do besvesti. E, to već nije u redu.

Razmenili smo nekoliko prosto proširenih poruka, u vidu do druge desetice. Upoznajemo se, mislila sam. Dopalo mi se ono što sam viđala na ekranu svog telefona. I dok je pisalo ‘‘ ‘ajmo na brzinu da se pomazimo?!‘‘,ja sam čitala ‘‘ ‘ajmo da prošetamo, popijemo kafu i uživamo u jeseni zajedno‘‘. ‘‘Večeras sam nesrećno pijan, usreći me‘‘. Ja čitam ‘‘Srećo moja, večeras mi jako nedostaješ...ljubim te‘‘. I želela sam, ah, žarko sam želela da to bude do beskonačnosti. Viđali se jesmo, mazili, ljubili, isprobavali sedišta tvog auta, Petrovu vikendicu i Nenadov stan,  dok je bio službeno odsutan. Nemoj misliti da sam totalni ludak i čudak, jer pamtim sve te lokacije, naša svratišta. Meni u suštini nije bilo bitno gde i kada, samo da smo 1 + 1 = 1. Tvoj razum i moj razum, tvoje telo i moje, tvoje srce i moje srce, tvoj osmeh i moj, tvoje ruke i moje ruke. Sve to da bude jedno. Leva strana mozga kaže da su to puki brojevi. Desna strana kaže da je to imaginacija i daydreaming. A ja kažem da je to logika. I sve besmisleno je imalo smisla. I sve nemoguće je počelo da biva moguće. I svaki san postajao je java. I sve to kada smo jedno. Priznajem, inficirana sam tvojim telom, dušom, pogledom, dodirom, rečju, koja se u tim trenucima činila topla i ljubavna, a zapravo tako obična i beznačajna. Virus kojim sam inficirana nikako da bude izolovan.

If I truly love someone, then the only thing I want is for him to be happy, if I have never been with him. Technically I’m single, but my heart is taken by someone I can’t have.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić 

A ja nikako da se refokusiram. Potpuno mehanizovano ustajem, odlazim na posao, obavljam sve te dnevne aktivnosti i obaveze i u svakom trenutku, u svakom uglu, u svakom kafeu, restoranu, pozorištu, bioskopu pokušavam te pronaći. I onda se sretnemo u Tvrđavi, ja sa društvom, ti takođe i dodirnu nam se laktovi, ali ne i pogledi. Bez obzira na to, ja i dalje osećam magiju, telo vibrira čim te omiriše, čim oseti parčence tvoje kože. Ta senzualna čarolija se pojačava i želim da se nikada ne prekida.

Srećna sam, a zamišljenog izraza lica sam, katkad odsutna i gotovo uvek nevidljiva. Prijatelji su tu, a ja odbijam da budem tu. Želim da i dalje doživljavam taj fast sex, outdoor and sex that is a little bit rough, jer ti to voliš, uživaš beskrajno u tome. Neobjašnjivo, ali ti si zlatna zvezda mog života. Možda zbog stanja svesti u kom se predugo nalazim ili zbog toga što ne slušam šta mi glava šapuće, već milioni leptirića koji prave cunami u trbuhu.

Ti?!. Ti si me izgustirao.

Ja?! Ja nikako da se promenim onako kako želim da se vidim. Nikako da uskladim sebe spolja i iznutra. A jedina istina je da imam strah od sletanja, strah da sebi iskreno odgovorim na pitanje – da li sve ovo zaista postoji ili je puka želja za postojanjem istog?!

Verujem da je tvoje postojanje u mom životu, preciznije postojanje tvoje slike u mom biću svrsishodno, da sve ima svoj logičan sled. Jer, nakon te slike, čistilišta kroz koje prolazim, sledi, ili se bar tako nadam, osvešćivanje.

Moram se sabrati. Moram se spoznati do postizanja spasenja – iskonskih, magičnih četiri slova S. 

Samo Sam Sebe Spašavaš.

Krećem! Odmah?! Sada?! Od ponedeljka?! Ma nemam pojma, samo da sletim.