Kalup

Excluding mental boundaries, you’ll enter the comfort zone for sure. That performance will relax your muscles,  gray cells and, of course, stretch your lips to the limited editon.

Dok je igrala rokenrol cela Jugoslavija i nothing else matters, što bi značilo fajront, mi rookie-jevci smo uveliko pravili planove za naredni vikend i nova poznanstva stanovnika velikih akademskih ustanova. U tom periodu odrastanja, stasavanja i sazrevanja, tridesetdevetka crne boje bejaše ta brojka, sa sedmicom u štiklama i dobitna kombinacija suve elegancije se postizala. Ispijala se đus-votka, za studentariju najbolji miks željenog i ostvarivog. Pomućen um zagarantovan. Nakon drugog, do kraja isceđenog, čarobnog napitka lovim pogled i nisam više žedna, nisam ni gladna, ne piški mi se i želim da smo jedno drugom početak i kraj. On na javi, a kao oslikan u mojim snovima. Auuu, zaista votka pomućuje um, pomišljam. To je prva od dve stvari o kojima sam u tom momentu razmišljala. Druga, mnogo bitnija, je bila kako doći do tog visokog, stasitog, sivih očiju, brade stare tri dana, cigarete koja mu tako šmekerski stoji, targeta. Društvo, kojim bejaše okružen, nisam ni poznavala. A i kako bih, kada sam u toj ustanovi svega dva meseca. Ispostavlja se da nije bilo ni potrebe. Targetirali smo se uzajamno, uz pomoć moje sedmice u štiklama.

Nova lica se u ovoj pomračini teško uočavaju, ali novo lice sa tom visinom je praktično nemoguće promašiti. Reših da jednom novom licu poželim dobrodošlicu i da što kraće ostaneš u ovoj ustanovi, govori tako skladno ii ravnomerno sa životnim iskustvom, u ono vreme zaprepašćujuće velikim. Hvala za svaku konstataciju i dobrodošlicu, pokušavam da ne zamucnem, ali me neiskustvo izdaje i krećem da štucam. Hahaaha, novo lice je i spontano, dva u jedan. Pa ovo je fenomenalno, ne prestaje da se smeje. A ja ne prestajem da štucam, crvenim i neuspešno prikrivam to. Nemoj suditi po ambalaži, nekako uspevam da izgovorim rečenicu u celosti bez štuc prekida. On se i dalje smeje tako srčano, da pomisliš da si bolji komičar od Mr Bean-a. Ok, darling, you beam lika a ray of Sunshine and I would like to look at you over and over again. Please, keep on smiling and do nothing else. Đus-votka always pravi taj miks maternjeg i stranog jezika u mojoj glavi. Priča se toliko raspršila da su naši glasovi odjekivali u bučnom klubu, tačnije u klubu koji je nekada bio bučan, jer smo ostali sami. Stavili smo katanac i uputili se u nepoznatom pravcu. Nije ni bilo bitno kuda, samo da se priča ne prekida. Ispostaviće se kasnije da je to period koji me je izmestio i zapečatio.

If it is bad, it’s experience for me. If it is good, that’s amazing for me.  Svaka pauza između predavanja započinjala je kafom, a završavala se smehom do suza. Društvo uživa u njegovom prisustvu, jer odiše toplinom i srećom kao takvom. Mislila sam da su to dovoljne premise za ljubav. Ali on je bio više od druga, a manje od ljubavnika. Osim tog razoružavajućeg pogleda, najnežnijeg dodira na sebi i po kojeg poljupca i mirisa moje kose, ništa više, a ni manje se nije smelo očekivati. Ja se moram negovati, čuvati i voleti zauvek, a trenutak nije pravi. Tako mi se objašnjavalo u ozbiljnim razgovorima koji su se katkad vodili. Tada na kratko upadam u vrtlog sivila, ali samo na kratko, jer sama njegova zabavna, iskrena i slobodnog duha pojava me istog momenta ubacuje u vrtlog strasti, sanjarenja i nezaustavljive mašte. Meni je izgleda to bilo dovoljno za potvrdu vrednosti svoje ličnosti.

Što se tako naoblačilo kod tebe, brižljivo, kao i uvek, pita. Ništa senzacionalno, osim što nisam položila matematiku 2, dok izgovaram nesvesno zabacujem glavu u njegov rameni pojas i već mi se razvedrilo. Hej, da pođemo mi, energično  mi preseca misli. Molim, kako, mislim, ovaj, kuda? Zbunjena ja.

Kud bilo, samo da smo u koraku, nikako u raskoraku. I tako zajedno prkosimo kiši, vetru, snegu. Because, darling, I have the sense of adventure. I always know the place that you want to go to.

I odvodi me na basket kod filozofskog fakulteta. Ja navijam ludački, grickam semenke, jer hranim se brzo i lako i potpuno zaboravljam na početak dana. Bejahu to bezbrižni dani, a on moj superheroj. Fakultetski život nije mogao bolje početi.

Masovni pokušaji da se nametnem drugačije, da se moja pojava podigne na višu instancu, imali su gimme five završetak. Previše ortački. A on, ljubavni film sa elementima drame. Akademski parti se dešava. Cela ekipa je tu. I najbolji provod je tu. I naravno, sve se dešava s’razlogom. S’razlogom je struja nestala, a vriska i cika nastala. Restriktivne mere su tada bile aktuelne. Najuporniji su nastavili da interpretiraju na suvo nestale kompozicije. Mi smo nastavili smehotresnu terapiju na neviđeno. Bili smo romantičari modernog doba. Stižu baterijske lampe i agregati. I onda se moj svet u boji gasi. Ugledam mog ortaka, mog superheroja, moj oslonac, moju tihu patnju u ljubavnom zanosu sa, kasnije se ispostavlja starim licem, njegovom tihom patnjom. Milija joj je ime. I milija i draža. Sva u komparativu. Tu noć sam dugo prevrtala u svojim košmarima. Milija i draža bejaše njegov sijamac. Nigde bez Milije. A ja?! Ja sam trčala, a nisam žurila. Verovala, a nisam sudila. Osećala, ali nisam padala. Ispod višeslojne patnje, ja sam, zapravo, rasla, napredovala, prevazilazila. Možda nije bila realnost, ali mogućnost sigurno jeste. Kontakt se gubio, ali se nije izgubio. Očigledno to oboje nismo želeli....

 

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić 

Dok, naizgled, pažljivo slušam izlaganje svojih poslovnih partnera o optimizaciji sagorevanja u ložištu kotla pomoću nesimetričnog sistema dodavanja sekundarnog vazduha, ja ustvari strpljivo čekam da se download-uje viber, ne sluteći da će me te inovacije upropastiti. I onda, kao iznebuha, se pojavljuje neko, koga sam zaturila u kontaktima, ali zaboravila nisam.

Ohoho, pa da li je to novo lice na viberu. Pa, dobrodošlo novo lice. Čitam i ne verujem. Ohoho, pa jedno veliko zdravo. Čekalo se deceniju, uzvraćam. Što deceniju?! Pa ove inovacije nam omogućavaju neprekidno druženje, kao nekada. Potpuno je ubačen u virtuelni svet. Ha, nisam znala, pišem iskreno. Ha, ja ću biti tvoj priručnik za pravilno korišćenje i upotrebu vibera.

Da li zbog rutine, stagnacije ili dosade, ali sam ortaka pustila u svoj novi život, virtuelni. Za početak. Ali viber je čudo. Neprestano me obaveštava o pristiglim porukama. Moj ortak neprekidno šalje poljupce, srca i ostale stikere. Stikeri ovog sveta, ujedinite se!!!!

Joj, pa fenomenalno je to što si pristigla ovde. Biće kao nekada, smeh bez razloga, konekcija neprekidna. Uh, baš se radujem. Viber stručnjak me bombarduje bez prestanka. Nastupilo je svakodnevno, petnaestočasovno dopisivanje, sa pauzama u vreme spavanja. Osećala sam da sam restartovala svoj život. Očigledno mi je nedostajao omiljeni deo istog. On, kao indigo, preslikavao se ponovo. Ustvari, uvek je bio tu, nije bledeo. Samo je novi datum i godina. I ponovo mi je mozak zagolican i sat pomeren unazad. Vratio me je na letnje računanje vremena, da dan duže traje. Prija mi. Preciznije, želim da vrištim, ali se suzdržavam.

Kad se gledamo?! Ne želim više da te zamišljam, energija izbija, kao i uvek iz svake njegove pore, a sada i iz poruke. Pijemo kafu kad se dogovorimo, odgovaram ortački. Žudim za odmah?!   

Deceniju kasnije miriše isto, isti osmeh, isti šmekerski stav, iste cigarete, isti zagrljaj i poljubac kroz kosu. Mirišeš na ljubav, mila moja. Slutim vatromet.

Misliš, milija?!, morala sam, bilo je jače od mene.

Ma najmilije, najdraže moje staro-novo lice, ne predaje se on.

Dešava se vatromet, tajfun, tektonski poremećaj, a daljinski upravljač je kod njega. Uporno smo na discovery kanalu, a u mojoj glavi je history chanel. Slike se vraćaju, ljubavni film se reprizira. Tačnije, sada mu je premijera, jer se upravo sada dešava sve po prvi put.

Da li zbog potrage za smislom ili želje da demantujem svoj karakter, prekidam nas u zanosu.

Hej, lepoto, gde si nestala?!, pita me u blago nesvesnom stanju.

Hej, ti? Čuješ me? Taman preživim te, a onda se pojaviš, kreneš da me diraš, cepaš na  rezance, stavljaš na kuvanje do ključanja. Operacija uspela, mozak prokuvao,izgovaram u jednom dahu bez zamuckivanja i štucanja, jer iskustva imam. I nastavljam, ne možeš me oduvek želeti, trebalo je tada.

Uporno pokušavam da obujem dugo željene i omiljene cipele, ali je ostao broj tridesetdevet. Ja sada nosim malo veći kalup, četrdesetjedan. Tesna mi je tridesetdevetka i stvarno sam besna.

On gleda na nas kakvi bismo mogli biti, a ja gledam kakvi, zapravo jesmo. Moj prezent i njegov potencijal su u opasnom neskadu.

Predugo me je žuljao.