Mekano s'proleća.
Dok prisetim se starih kadrova,
ti već krenuo si da roniš,
otkrivajući dubine sa značenjem.
Završili smo sa svim godišnjim dobima,
pomade su na broju,
verujem u dobrotu tvoju,
a da si nekada, možda,
eventualno, poželeo moju,
dala bih ti,
onu noćnu,
da izdrenira sav stres,
što stvara se, dok ljutiš se,
kruteći se sav ozbiljan u nameri.
Kupila sam tvoju četkicu za zube,
eno je u čaši pored moje.
Mislila sam da je vreme da delimo čašu,
možda čak i frižider, ako smo baš gladni.
Zatežem kosu u riblju kost.
Bolje tako dok gutam knedlu,
da vidim svaki mišić na licu,
koji grči se u izmaglici sunčanog jutra.
Proleće je mekano,
ti i ja prekasno...
 |
No comments:
Post a Comment