Romantika bez korena...

Utisak miljama daleko.
Stisak uvek vreo.
Pritisak povisen.
Nismo zajedno,
previše nas je.
Dubine kao daljine
usporavaju kretanje moje,
da resetujem se od tebe
i budem deo nove zadate teme.

I stalno se kotrljam,
u vakuumu svoga zivota pokušavam, 
pravim razne gimnastike
da nastavim odande odakle je zapelo....
od momenta kada smo prestali da znamo
i počeli da ne razmišljamo
koliko smo zapravo jedno vreme
bili kreatori bliskosti, 
obične stvarnosti, 
što činila me je tako snažnom, 
a onda gle čuda, 
ma da li je moguće da nosiš masku oduvek 
i briga te kako ću ja dalje i kuda.

Photo credit: MP

Smaraju me pitanjima, 
zašto veruješ takvim prijateljima.
Zaboravljam da pre svih naših jebanja, 
bili smo baš to, 
jedva čekamo da pijemo zajedno 
i dodirujemo se ramenima, 
dok smejemo se nebuloznim temama 
iz života protkanog raznoraznim šemama.

Ne želim ni da pominjem tvoj sebičluk, 
dok prilazis da se pozdravimo u masi nepoznatih lica.
Ta količina distantnog plesača,
koju tako lepo bilduješ u sebi,
po struni mojih nervnih zavrešataka
pojašnjava kompilaciju naše muzike...
''brišem svaku fleku od tvog dodira, dušo,
jer volim naš odnos, u suprotnom bih prs'o,
tri života u ovom jednom meni malo je,
ti si mi bar prijatelj i braćala,
razumeš da je površnost iz raja izašla,
uživajmo bez ikakve oznake,
zakazivanja, veze, opcije i lokacije,
pusti sada te alate iz google play aplikacije''

A ja, nepogrešivo, uvek pomislim
da je pitanje vremena kada ću
prestati biti modni detalj
u tvojim pauzama između sreće 
i laganja da si otišao da izbaciš smeće.
Opako se ložiš na sebe,
uspevaš u svemu čega se dotakneš,
meni katkad mahneš,
da ne zaboravim da se divim tvom liku i delu,
dok umačem supenu kašiku u nutelu.
I evo, tu sam, pedalj mrdula nisam,
kilogrami apgrejdovani,
ložim se na glupost,
podnosim to uz osmeh,
dosadilo mi je više da te zabavljam,
jer to je postalo tako sporadično...
Reče jedno biće romantično,
nastavljajući da jede nutelu, kao i obično....