Gramatika tela

Dok ponedeljkom ujutro, još uvek sklopljenih kapaka, razmišljam o plaži na 50 m i prebirem po ormanu '' nemam šta da obučem'', nepogrešivo se uvek uhvatim za dobitnu kombinaciju. Ima perioda kada duvaju sujeverni vetrovi. Ako te obučem, srešćemo se. Ili sam videla going, interested, na društvenoj mreži. Jedna od te dve slučajnosti sigurno jeste. Obučem te, kombinezonu moj, bez da te opeglam, puštam te da budeš uvek slobodnog, zgužvanog duha.Živim brzo i navlačim se na tebe lako. Teško mi ide svlačenje. 

Gle čuda, sretnemo se u prolazu. To prostranstvo između nas i osmeh koji kontroliše reči, čitav svet baca u senku. Bitni smo mi i taj orbit dah jutarnji. Volim takav dan. Pre kafe prva pomisao je da je gramatika tela bez ograničenja. Taj tvoj vanzemaljski hod što pravi kratere u našoj stvarnosti i lateks pogled u stilu vođe životinjskog carstva, pa nema dalje. Realno, nema dalje.

Dani su tako letnji i lepljivi. Trgnem se svaki put kada nešto progovoriš. Toliko sam naviknuta na osećaj nepoznavanja tvog glasa. Skroz sam fokusirana na istraživanje tvog stasa. Naprosto, borim se za strast i iščekivanje, dok saplićem se o ego i dostojanstvo.

I tako, mic, po mic, dođe noć, mi okusimo osećaj. Ono sve kasnije bude pre. Večnost stane u taj momenat kada lagano požuriš pored mene. Okret. Poljubac. Čaplin nas puno pozdravlja zbog toga. Stop. Cut. Kadar postaje suvenir. Razumem. Sve je jasno. Moramo da usporimo. Ali unutrašnji glas - hurry up slowly, we are neverending story - on repeat...e to mi ne može niko ukinuti. 

Život je breskva, sočan i hrapav, fleka na majici sigurna muka. Mi ne marimo za sutra. Gramatički ispravno pridržavaš mi obraze, sa akcentom na ljubimo se na podijumu. Ja kažem, zapravo, pomislim da kažem, zbogom kolateralna šteto, biću ovde, u drugoj dimenziji, da vidim može li se se, da čujem želi li se, da preselim se.

I čujem svašta. Uzmem tako ponekad, svaki dan, horoskop da čitam, od toga da sam tabula rasa do toga da je tvoj bagaž moj feed back. Pomislim se, ma neka je sve to i tačno. Tačno je i to da nismo all inclusive, više smo nekako noćenje sa doručkom. Tačno je, vajb je prejak, a slika nejasna. A tačno je i to da dok je god vrelo na podijumu i svaki tvoj mišić napipava moj, pokušavajući da budemo nevidljivi u probijanju granica, mi stvaramo sopstveni slideshow bez teksta i gledamo ga sa zvukom.