Thursday, October 25, 2018

Kap po kap...

Zalomilo se tako da sedimo u istom ćošku,
da izigravamo pričljive budale
i budemo deo društveno prihvatljive skale.
Zalomilo se da je pauza za topli obrok gotova,
da sve što te uzbuđuje može i da se ubuđa,
da vraćam ti se uvek apsolutno slomljena,
od teške nesigurnosti jesam li i dalje deo tvog dana.

Prvenstveno ne podnosim kada se nešto zalomi
i taj preventivni strah od tvoje krhkosti, a moje stamenosti.
Da li realno je da se tako nešto zalomi?!
Ili prelazi u fikciju nepoznatog autora
da blizina tvoja lomi osećanja moja.
Photo credit: MP

I ovaj metež u koji guramo naša tela,
a um je ostavljen usput da ne brine
o eventualnim posledicama.
Emocija je u vakuumu,
jer požuda je ta koja vlada u našem odnosu.

Kvartalna poseta tvog dodira podgreva nadu,
topi Menaž čokoladu, poskupljuje strast,
sve je odmah i sad,
posle čega više nema povratka.

Zamućen pogled, osmeh kroz dvogled,
kap po kap moja sujeta,
tvoje lažno fer-plej odelo
i čestica preostalog dostojanstva
da sve ovo što se dešava
bude bez zapisa i traga.
A što je bilo nije se ni desilo.

No comments:

Post a Comment

Prevarljiv pogled godine.

  Trenutak kada mi u prolazu kažeš hej, gde si i prođeš,  a da progovorila nisam, e baš taj momenat želim da ti zalepim preko lica. Da ga uv...