Put kojim se žešće ide

Mnogo volim kada mi se saopšti
"ne brini, u ovome smo zajedno",
a od toga dobijem mrvicu tvog pogleda.
Je l' si siguran da mi je haljina do kolena?!
Je l' veruješ u situaciju da bilo nas je preterano,
a čuvali se nismo nikako?!
Znam, nekada je nemoguće izbeći određene dodire.
Mučim muku sa zaključivanjem,
koji neodložan razlog, osim ako nije pad nivoa šećera,
me je naterao da iskočim iz ćebeta,
nalepim šta bilo od garderobe po sebi
i krenem putem kojim se žešće ide,
gde reč ne pomaže, telo zapomaže,
kratak orgazam, prespoj u glavi,
zagrljaj čvrst,
da pomisliš na tren kako svega ovoga
nema ni na reklami.

Photo credit: MP

Tog jednog popodneva,
kada tonus zapadne u krizu nakon obilnog ručka
i kada krene u glavi sve da bućka,
spustila sam se do pošte po nalogu države,
da pokupim paket iz Kine.
Sretnem tebe, znamo se zilion godina,
ne slutim da ćeš u ovo doba 
godinu dana posle postati prava magija.
Dovoljno je da neobavezan 
i vrlo neprimetan razgovor 
bude uvod u trenutak života.

Trenutak lep, plišan,
izgubljen pa ponovo nađen,
trenutak naš,
što napravio je hedonistički kolaž.
Taj trenutak poklon je,
što omogućio mi je 
da zaboravim na sve brigetine.
Naizgled nebitna stanica,
da predahnem od užurbanog špartanja,
ubacila me je u scenu iz Tarantinovog filma,
a nisam žena zmija,
već od sumraka do svitanja redovni repertoar
sve sa tobom bez ijednog pitanja.

E tu je početak svih problema ove planete.
Zašto te nikada nisam pitala?!

A i šta da pitam
kada horoskop kaže može,
svi lajfkoučevi gestikuliraju
da strpljivost je obavezni asesoar,
dok prepuštam se čoveku popout tebe,
jer u stanju si da tretiraš me poput voljene žene,
a lako je navići se na upakovane napolitanke.

Ti si trenutak na svom mestu,
ne dozvoljavaš da se umešam u tvoju auru,
čuvaš svoju privatnost od mene,
aplauz bez pauze neodoljivi čoveče,
što skrivao si nas od svoje svakodnevice.