Bez reprize i deserta

Drama je realna, tama je uvek dostupna,
sticajem okolnosti, posrnuću uvek okrenuta.
Večita misterija je zašto dozvoljavam sebi
da budeš glavni lik u mojoj predstavi.
Zluradi će kasti, to je zato što mi nešto fali
i zato što sam uvek na nekoj distanci,
a ja sam, zapravo, u pokušaju
da napravim pokret i dohvatim te zauvek.
Dobro, da ne preterujem, ne mora zauvek,
može svaki dan do ko zna kad.

Upornost je mazga. To ne vodi nikuda.
A patetika impresionira samo onda 
kada se radi ulje na platnu,
jer u 3D formatu
dolazi do suženja suznih kanala.
Ja neprestano plačem,
ti bez replike se praviš budala.
Šaptača ne čujem,
tekst redovno zaboravljam
ili sam, ustvari, u ovom činu
slika koja ne govori ijednu reč.
I dalje suzim.
I dalje puzim.
I dalje te ne mrzim.
I nemam kome da te tužim, 
mada to i ne želim,
jer nemam posle kome da te hvalim,
što bili smo lepo naštimovani
i zadovoljni, barem u šali.

Photo credit: MP

Divan si što me štediš svih emocija,
koje kao urasle dlačice ostavljaju tragove
po dugim nogama, što bile su dormeo 
za tvoje napaćene kapke.
Hvala ti što bez velikih pravila
i malih poklona,
ušli smo buldožerom u sva čula
i bez velike pompe i bez pesničke slobode,
odigrali dramu
"bolje sada da ne boli posle,
ja se ne zaustavljam, a ti si kraljica,
ja jurim bonus, a ti si glatka,
ne razumem šta ti nije jasno,
ovo je kraj teksta,
bez reprize i deserta".