Šta to širi rukav?!

Moj spisak omiljenih sećanja
svodi se na miris tekile
one noći kad smo bili slani i odvažni
da pravimo se ludi
bez pokušaja da budemo mudri,
moleći se da ne padne kiša
i otrezni svaki naš poljubac i dodir.

Morala sam da se ukrcam na tu vožnju.
Vozim se da se vozim i to me tako opseda,
ta nijansa iluzije što san omogućuje
i ulepšava svako naredno buđenje.

A onda ona beskonačna dužina 
najdužeg meseca u godini.
Sećam se dužine naših razgovora,
produženog bluda i uzaludnog truda
da januar traje cele godine.

Ja volim kad su nam sećanja lepa
i kada nema onih zaostalih velelepnih prizemnih dela.
Zovneš me u pola noći, 
ponekad i pre svih petlova
i kao kokavac kad mi zatrese kovrdžu,
ti raspališ
''volim da te mirišem takvu,
dođi da se sećamo,
treba mi tvoj dah za miran san''.

Kako se osećam?!
Ne znam, nisam se pitala od jutros.
Pomešano.
Smešno.
Glupo.
Čudno.
Setno.
Karmički garavo.
Kao produženi kabal u promašenom štekeru.
Zakeralo bez premca.
Posesivna lujka.
Prašnjava šustikla na televizoru,
ali voljeni vez...

Photo by MP

Čega se sećam?!
Zadovoljstva na dah,
sreće na uzdah,
uzaludnih poziva,
promašenih padeža,
dodira ispod stola,
gde čarape cepaju se na pola,
ja koračam smelo,
ti mi se smeješ pokvareno
i želiš da sve lepo bude spakovano u
''majke mi, ali stvarno, ovo naše,
mislim da je ono pravo.''
Preimenovano u kvarno
i to je tako realno.

Poslednji potez.
Kratki rez.
''Podseti me šta to širi rukav,
il' bar na tren biti nezamenjiv.''