Naša stvar za poneti

Ja imam nadu i ne dajem je nikome.

Mi imamo šansu da verujemo u bajke,

al' vozimo se bez cilja da saznamo

imamo li snage.

Ti si čovek koji je previše znao.

Mi smo sasvim slučajno zaljubljeni.

U koga?! U šta?!

Podrazumeva se, u sopstveno ja,

u eventualno ti i ja,

u beskrajnu želju da postanemo

ljubav bez dna.

Naša stvar stavlja se na tanjir,

pa ko je gladan neka pere sudove.

Koristim viledu, da fleku ostavim bledu.

Ne stavljam karmin i to je u redu,

nosim kilote i to isključivo u sredu.

Ti poštuješ moje navike

i bezuspešno pokušavaš da zavoliš moje butine.

Razumem te, ima ih na stotine.

Probudio si noćas u meni takmičarku,

probudila sam noćas u sebi cmizdrušu.

Šta će se desiti sutra,

o tome sam mislila juče.

Potraga za smislom tebi me dovuče,

u trenutku kada želim da navučem patike

i odem od kuće.

U glavi buka, nos mi curi,

daj mi tvoje termo čarape,

da lakše pregrmim naš zahladneli odnos,

tvoj osmeh divni

i jake reči što govoriš u sebi.

Ti si moja glupost,

infantilna greška,

radost bez premca, 

dimljena slika,

kisela paprika,

pokvarena roletna

i ćebe koje ne greje.

Al' volim da te gledam kao čokoladu

i mirišeš na cimet,

jer život je u pravu.

Da, loše je.

Tako je.

Budi deo vremena.

Ne zahtevaj teške teme.

Odgovore ćeš dobiti proste.

Ljubav je svačija stvar

u vremenima ko, šta, gde, kako

i samo moja stvar 

da oprostim ti olako.

A ti, iscedi pa reci

da je naša stvar za poneti.