In coffeum veritas

Dan je tako linearno dosadan.

Buđenje se odlaže.

Misao se ne pokreće.

Smisao se postiže

i eksponencijalna zabava počinje,

kad ustao si pre mene,

mada prehlađena ti bešika,

izvukao si bademe iz rerne,

prevrnuo pola kuhinje

da nađeš džezvu za dvoje

i čula sam te još pre pola sata,

al’ osećam se tako posebno,

jer sve ovo naše je istinito.

Ne znam zašto svima delujemo

jako prepotentno.

Mi se, ustvari, čuvamo za nas,

da produžimo blaženstvo,

da ne pohabamo se nežno,

već da grubo verujemo,

čvrsto se ponašamo

i brkamo razne pojmove,

jer ljubav je ta,

koja odnosi pobedu,

plete kolariću-paniću,

pojačava ovu kafu,

tebe stavlja na mene,

da pokaže kako Adam, Eva i jabuka sa cimetom,

pa to je jedna lepota precrtana.

Glasno uzdišem, već mi je vreme.

Zlatan si, sijaš na sreću,

oči krupne, vrišteće,

kad god trepnem,

zahvalim se,

što mogu da gledam te,

dok postavljaš čarape na radijatore,

a ja ne umem da sačekam,

već skačem k’o dete i cmačem te.

Photo by MP 

Ne reagujem na datume,

ti mi praviš svaki dan praznike.

Ne svodim račune,

mi vadimo ljubav iz svake bore,

vodimo se za ruke bez pogovora,

dišemo na nos, jer usta su nam zauzeta.

Veš mašina radi u doba jeftine tarife.

Ljubav u doba fotofiniša,

bez bonusa i kićenja,

samo malo lenora,

da svežina uvek bude prolećna. 

Srčem kafu, užasna sam u tome,

al’ bezbrižno razmišljam,

kako upao si mi u pamet

i probudio romantiku iz kome.

Koliko samo suvih, vlažnih,

smešnih i važnih gluposti

u prethodnim redovima.

Aj sad, ubadam želju,

što deblji talog, dno je daleko,

skidam prašinu sa našeg ogledala,

u kafi, koju kuvaš svaki dan, je istina. 

Ti si glupost,koju volim već izvestan broj godina.