Opako, naopako...

Kad se ujutru probudim naopačke,

odmah mi je mnogo lakše.

Ne gledam da se zaobiđemo,

nego ambiciozno trčim ka tebi i nervozno,

turistički,

putujem kroz vokabular preoštrih reči

bez ikakvog povoda.

Valjda da skinem se sa toksina

i vratim se u normalu vertikalu.

To popravlja krvnu sliku. Mentalnu.

Nisi ti kriv.

Kriva sam ja što sam noćas,

pijana od misli,

od rešivih i nerešivih ljudi,

potpuno sluđena i opijena emocijom,

sedela na klupi ispod tek procvalog drveta,

gledajući u neon reklamu ’’čika zuba leči ovuda’’ 

i ježila se i plakala, 

jer bolelo me je svuda.

 

Photo by MP

Ja sam u nedostajućoj slagalici tvojoj,

a ti uvek uramljen u svom mozaiku

i ne mariš za druge.

Uporan i nezasit.

Zovem ja ponovo.

Naprosto, danas je onaj ponedeljak,

kada se spremamo za novu količinu kisonika

za ovu nedelju,

još nezagađenog od svakog i svašta

i kada je dobro, a i poželjno,

da ti kažem

da niti se ljubav zove tvojim nadimkom,

niti sam ja tvoja osoba,

niti ću ja odlučivati

hoću li ići nogu pred nogu da preguram dan,

jer neke odluke su bez traga

i zauvek odu bestraga.

Znam da te baš briga, ali kako je to moguće?

Mi smo ona prijatna tišina, 

kojoj samo poljubac treba da nastavi sa ćutanjem.

Mi smo mlada i krhka bliskost.

Mi smo sopstveni san tuđeg sunca,

a jedno bez drugog nismo.

Nemoj sada da likuješ i budeš sit svega,

jer mene toliko boli zub i sve ovo što sasula sam ti u lice,

produkt je mog karijesa.