Što se bore misli jednog Zemljanina

Kad te ugledam ispred pekare,
oblije me znoj, nisam sav svoj,
vrtim se po radnji kao kanarinac,
a želim te ko klinac.

I baš mi je mrzak đevrek i pitica,
al' dvoumim se stalno, jer ulaziš lagano.

Osetim ti puls, jer moj nestaje,
dok izgovaraš slasno ''čašu jogurta, molim'',
ja zamišljam se jasno i 
znam šta bih bio da se ponovo rodim.
Jedino, dovoljno i poželjno,
tvoja čaša jogurta.

Uzdržavam se i gotovo uvek suzdržavam da ti priđem,
ne zato što sam hrabar, kukavica, muškarac,
mužjak, jednokratna pomoć ili sam gotovinski kredit,
a kamatni kreten, već zato što je ljubav čudna, 
strast pruga bez pragova,
a ja odštampan u fontu devetka times new roman.

Ne primećuješ me.
Jebeno dobro si pripremljena
da za tačno 36 sekundi naručiš,
platiš i izađeš,
a ja trepnuo još nisam,
oči još uvek drljave.
Mada i tako, kroz skramu,
neodoljiva si,
magična,
vrela,
drhtava,
plišanih usana,
mirišeš na kremu za ruke.

Nisam gladan.
Toliko se najedem svoje vizuelizacije tebe,
da đevrek stoji bajat već treći dan.
Ukusna si.

Photo by MP 

Ja verujem, mada i strahujem,
neskladno pokušavam da ti se približim,
ali mi motorika ostala na času fizičkog vaspitanja.
Tvoj korak je u desno, moj uvek pogrešno u levo.

Nisi promenila posao.
Nisam ni ja.
O tebi znam samo da si pekarkina komšinica.
Gle čuda i ja sam.
Tih 21,67 sati za ovih deset leta,
koliko se srećemo svakog jutra,
najlepši su u životu jednog Zemljanina.
Ja te sate ne habam, ja ih iznova premotavam.
I verujem mislima svojim, više nego očima.
I znam kada treba zastati, trepnuti i pocrveneti.
Zuji mi u ušima.
Nezaustavljivo kijam.
Šal ne stižem da skinem.
Sunce je najbliže Zemljaninu ikada.
Komšija, kafa nakon doručka?!
Java ili sam postao čaša jogurta?!