Dnevnik jednog odnosa

Fly just how you are, no ordinary wings, no silky face, no precious soul. Thank you for entering my life, for beating of my heart, that the whole world can see the way we are.

Dan prvi

Kvartalno sam pametna. Frizer gotovo nikada ne čuje moje zapomaganje da skrati samo i jedino krajeve, već uživa u umetničkom izrazu i zveckanju makazama, dok se ja nervozno tešim – kratka kosa, duga pamet. Večeras ću biti dopadljiva, novo ruho, veća glupost u proporciji sa produženom pameti, prepadnut osmeh. 40% da će me primetiti, a ostalih 100% će kliknuti ignore na moj outlook. Međutim, pametno ću prići i pitati ga šta ima novo sem moje nove frizure. Gledaću ga onako prodorno, sa svežom produženom pameti i znaću tačno šta misli u datom trenutku. Da li me uopšte zanima?! Ma kakvi, uopšte me ne zanima šta je radio od jutros, koliko mu je naporan dan bio, da li je bilo mesta na parkingu kod Žiće i da li mu još uvek daje popust na dnevnu parking kartu. Ne, ne, nikako ne smem postavljati suvišna pitanja. Ja ga, zapravo, ne poznajem. Nevažno što je Markov drug, a Mare moj drugi brat.

Moram prestati sa voajerisanjem sa Maretovog profila. Redno bi bilo da i sam zvanično postanem rezidnent tekućeg stoljeća i otvorim profil na najmasovnijoj mreži, jer preti da budem potpuno zapostavljena podrumska paučina. Ukoliko i večeras budem samo ispijao jedno po jedno tamno veliko točeno i govorim jedino zenicama, javno ću se ošamariti, ne bi li me primetila. Potpuno sam fokusiran na njen pogled i gotovo uvek se parališem pri svakom njenom treptaju, čim podigne obrve, raširi nozdrve, zabaci šiške i krene da ispušta tako mio zvuk smeha, da to nijedan surround sound system ne postiže. Pogledala me nikada nije, a svaki put je za našim stolom. Maretova najbolja drugarica.

Dan četrdesetsedmi

Petak je dan za zalivanje kaktusa. Sebično čuvam kiseonik za sebe i kaktusa. Druge kulture ne uspevaju nabaviti entrance ticket. Verovatno je to tako, jer nisam naturalni tip, mada možda naturalizovani. A onda si upao ti sa VIP kartom za O₂ arenu i praviš mi od decembra april, hladno je, a toplo, igraš badminton i ostale nekomercijalne sportove, iznova prestaješ da pušiš, daljinski upravljač ne znaš da koristiš, a meni i mom kaktusu oduzimaš dah čim pozvoniš.

Svakog petka prestajem da pušim. Telefoni neprestano zvone, a digestivni trakt sve manje rezistentan. Razmišljam da siđem dole do kancelarije, klepim Mareta i uzmem mu zippo. Neću smeti. Poravnaće mi glavu tako da mogu služiti kao ajncer za žurke pored bazena. Mogu servirati razne penušavce i male zalogaje od lososa. Kukavica, c’est moi. Kukavički jedva čekam popodne, kada pozvonim, otvoriš i uneseš mi mirnu tišinu, planeta prestaje da diše. Od čega si napravljena?! Gde se nalazi upozorenje za one sa slabim srcem, koji se tako lako vinu u seven heaven, a ne znaju da se dočekaju u jednom komadu. Ljubimo se. Oduzet sam.

Dan tristotinedevedesetprvi 

Danima ne izlazim. AMSS savetuje da je nabolje sređivati kuću, brisati prašinu, usisavati, peglati, spremati kolače, zvati prijatelje na obavezna druženja, ne pričati, već slušati šta imaju oni za reć, gledati filmove koji izazivaju bolove u  trbušnim mišićima, jer su vremenski uslovi ledeni. Može doći do promrzlina. Svi moji ožiljci, jedan po jedan, će se sada upoznati. A to znam da neću podneti. Znam da mi nedostaje ispijanje pića sa tobom preko telefona i naš dvočasovni izuzetno kvalitetan program. Znam da mi nedostaje zvuk zvrrrr, ja otvaram, ti stojiš sa telefonom u jednoj ruci, u drugoj limenka, mi i dalje ćaskamo, nazdravljamo jedno drugom. Ljubav do iznemoglosti. Znam da me užasno nervira činjenica da si ničim izazvan podigao ručnu i tako krenuo da voziš u rikverc. Jedino ne znam kada će prestati da bude toliki prostor tamo gde si ti i ovde gde sam ja. Ja uredno nastavljam da slušam savete AMSS-a i da se kandidujem za fizikalca meseca.

Kupio sam nov jastuk. Već danima sam na bengay-u i diklofenima, pa sam rešio trajno da investiram u svoj vratni deo kičme. Počeo sam i da treniram. Višegodišnje Maretovo ubeđivanje da promenim sportsku disciplinu skok s’motkom u dvosed u dizanje iz benča i kilometarsku ski vožnju, napokon je urodilo plodom. Još uvek se spuštam stepenicama samo iz rikverca. Pešačim tako kilometrima po gumiranoj površini sa usponom od trideset odsto i sebično razmišljam. Ono što mi najviše nedostaje je tvoje telo. Ne zbog seksa, to nama nikada nije bio problem, već zbog toga što kada si kraj mene, ja kao da pijem vino mladosti, kao da je lom u meni, kao da me stalno greje sunce, kao da slušam svoju omiljenu pesmu. A onda smo najednom prestali da vodimo ljubav. Počeo je da se javlja osećaj usamljenosti čak i kada udišemo jedno drugom dah. Premali su nam bili mali ekrani za ekranizaciju našeg odnosa. Želeli smo veću scenu. Pozorišnu. Mnogo likova u svakoj sceni. Nepodnošljiva težina.

 

Photo by MP

Dan petstotinašezdesetdeveti

Nakon napornog šezdesetominutnog kolumbijskog plesa i 0.5l dobro ohlađenog crnog mi omiljenog, ulazim u zabranjenu zonu zvanu kuhinja, otvaram onu stvar što skladišti kalorije i krećem da uživam u ukusu kulena i kačkavalja sa kimom. Ponoć je. Teši me jedna stvar, ne jedem hleb. Ti si fino ušuškan, knjiga preko lica, valjda da mi sutra odrecituješ nešto, ne znam, nisam pametna. Sladak si tako u čitavoj svojoj trapavoj spontanosti. Youtube je uvek namešten na Jamie Woon ’’Sharpness’’, a noćas je i on sišao sa uma i tako malouman izvodi ’’Night air’’. Kulen je ljut. Ti nisi ljut. Jastuk na nivou prihvatljivosti. Reklo bi se, ugodna noć u najavi. Sklanjam ti knjigu, da ti se reči ne preslikaju po tako lepim crtama lica. Ljubim te nežno. Grickam gornju usnu. Probudih te.

Sledeće godine definitivno uvodimo centralno grejanje. Nos mi je konstantno leden. Imam isprobanu šemu da pročitam par redova, naslonim knjigu preko i autosugestivno zagrejem nos. Glupo, ali funkcioniše. Ti se vrzmaš po sobi polugola, sve da te priupitam hoćeš li se uvući u krevet, ali ti si još uvek u Kolumbiji. Volim tvoje kukove u rotaciji. Znam da ćeš izbesneti kada budeš otvorila frižider, ali morao sam. Znam da nećeš moći odoleti kulenu, ali bio sam mrtav gladan. Poljubićeš me, jer sam ohladio bocu tvog omiljenog vina. Ja sam ionako pivski tip, a to zahteva girice i pomfrit, inače strogo zabranjene namirnice u naša četiri zida. Imam nikotinsku krizu, ali me mrzi da se pridignem  i iz šteka povadim sve one razne proizvođače ove zavisnosti. Bolje bi bilo da zagrejem nos i uhvatim san. Najednom, počinjem da osećam niveu po sebi. Ti, plišano moje biće, svuda po meni. Radost beskonačna.

Dan petstotinasedamdeseti

-Šta ću ja raditi bez...

-Tebe?!

Jutro posle, orgazmično.