Platonova potreba

’’We don’t have to take our clothes off, to have a good time,oh no...’’, stambeni krediti erste banke, ’’I’m feeeling something, something different, same face in a different frame’’, FM 101 MHz, ’’ova ide njoj koja uzela je noći i nijednu više ne mogu da vratim...’’, mts, imate prijatelje... 

- Vrati, vrati onu prvu. Ta me nekako potpuno relocating-uje.

- Bolje to odmah da učinim, bez pogovora, jer može se desiti da ugledam svetlost u potpunom mraku, a zbog elektriciteta prouzrokovanog tvojim prebaci, prebaci, baci, baci, ci, ci...

Bila je to jedna od mnogih večeri, kada smo se u pola noći vraćali iz, potpuno shvatljivog za nas dvoje, provoda gde me, bez mogućnosti da bilo šta kažem, voziš kući, a malo je reći da smo bili u izmeštenom stanju svesti. Znam da je put do kuće kratak, ali se redovno uspavljujem na tvom ramenu i budim uvek kada loše uhvatiš krivinu da bi se približio mojoj zgradi, jer je bezbednost na prvom mestu. I obema rukama obgrlim tvoj lakat. I uvek se uspavljujem mirišući muški. Te situacije sa tobom su mi potpuno deja vu svaki put kada se vidimo. Ne znam, neobjašnjivo. Možda zato što se dugo znamo, a premalo poznajemo.

- Ajd, molim te, da prekinemo više ovaj post?! Mislim da je došlo vreme da jednom popijemo kafu.

- Pravilan izbor i redosled reči u rečenici. Javljam se ovih dana.

- Samo da ne bude ovih godina, inače ćeš biti i dalje srednjoškolska lažljivica.

- Ali ona obožavana.

- Uvek.

- Nema lepše.

- Zovi me bez preke potrebe.

- Naravno, bez bezličnog glagola trebati, sa akcentom na glagol želeti.

Gotovo urezano se sećam svakog zareza, uzvičnika, znaka pitanja upućenog pogledom, svakog pruženog dlana, zagrljaja, poljupca. Valjda su ovi javni rekviziti dovoljni da snovi budu sušta suprotnost. Sutradan iznenadim sebe sa koliko doze perverzije pristupam istim u kojima su poznati akteri. Priznajem, prija mi taj osećaj plesna kraljica sam ja, premda nisam slušalac švedskih kompozicija. Neizmerno sam zahvalna što među nama nema skrivenog jezika i isparujućih osećanja, drugarstvo redovno zalivamo i što su svi naši zajednički događaji i susreti sa opcijom ’’seen’’ i ’’felt’’.

Photo by MP

Ali, desi se s’vremena na vreme da se primakneš tako da osetim tvoj dah. Imaš devijaciju nosa, ali ko je danas nema. Toliko si primaknut da ne moram progovarati, čitaš mi sa usana. Ponekad nam udaljenost tolika bude da mogu čuti kako si u vertikalnom položaju preležao virus, jer srčana maramica utiče da mišić lupka jače. Da li je to usled promene godišnjih doba ili mesečevih mena, ali budeš tako toliko blizu da deluješ kao beskonačni prostor, jer drugo, sem vetra u kosi koji mi dahćeš i trepavice koji mi miluju obrve, ne osećam. A zapravo sve to vreme pokušavaš mi šapatom, vičući u prepunom klubu objasniti smešnu situaciju koja te zadesila pre neki dan. I smejemo se glasnije od Flight Facilities-a u pozadini.

Verujem u prosvetljenje, u snu, na javi, po danu i po noći. Kada jednom popijemo kafu, a tih kafa je redovno, jer se stalno ukazuje potreba za dobrim osećajem, nas dvoje sedimo satima, pričamo o koje čemu, gledamo se ćutke 3.5 sec., pa te sekunde pauziramo da traju duže i onda opet upadamo jedno drugom u reč, jer je život toliko brz u tekućem veku, da ako to ne radimo ne stižemo ispričati koji su nam nedeljni sujeverni rituali zbog radnog ponedeljka ili oni pred odlazak na neki, od životnog značaja, sastanak, čemu se najviše smejemo, od čega najviše zaziremo, da li spavamo u prevoznim sredstvima, koliko kašičica šećera stavljamo u čaj i kako nezdravo ispijamo tu zdravu tekućinu, koliko je štetan kofein po želudac, a koji, dok to pričamo, slatko konzumiramo i....nikako da sletimo, jer letimo fino i negujemo vokabularnu ljubav.

Nakon toga sledi period opuštanja, gde čak i naše senke znaju da je ovo nešto više, nešto moćnije, nešto magnetno, više puta ponovljivo sa tobom, nešto što skrivamo da priznamo. Skroz smo skicirani. Ja, ovde sada. Ti, tamo tada. Mi, u vremenskom prostoru rečce možda.

- Imaš minut vremena?!

- Nemam.

- Pravim se da te nisam čuo. Jel veruješ u onu mudroliju da je ljubav ozbiljno mentalno oboljenje i da telo poznaje šta su mu potrebe i ko su mu potrebe.

- Ajooj, Platonova neophodna potrebo moja. Verujem u same face in a same frame, jer je manje klizavo.

- Znači tako da sviramo život?!

- Tako.

- E slušaj šta se sinoć desilo. Sećaš se one divnoće od ženske osobe o kojoj ti pričah onomad.

- U ušnu školjku pretvorena sam.....i prepušteno slušam svoju Platonovu potrebu.