Zlatni Medved

Numbers of breaths, but one that take breath away. Million reasons can stop you from having a good time, but still just one can be your seventh heaven.

Obožavam naše porodične rituale. Čekamo se za ručak, postavljamo najbolji servis i escajg, pravimo divne priče za stolom. Neizostavni deo glavnog jela je predjelo i aperitiv u vidu tatinog domaćeg brendija od 22 grada. Jako, nema šta, ali tako je to kod nas ili sve ili ništa. Nakon toga pojačamo šećer u krvi nekom poslasticom, a neretko i finim digestivom crvene boje. Neprocenjivi momenti moje sreće i zadovoljstva, koji ne znaju za godine i obaveze, jer se neguju i neophodni su.

Ne dešava se često da budem izmeštena na mesto suvozača i da ne znam kuda i kojim putem. Da li tada dam životu na značaju ili ne, ali ubacim se u taj kratkometražni, u koloru sa tonom, film. Obavezno dobijam loše kritike za odglumljeni deo, ali sve je u treningu. Poznavali smo se iz prethodnih filmova, koji su loše prolazili kod kritičara. Bilo je tu svega, prvi pogled, neobičan dodir, neprekidni osmeh i neviđena želja za bliskim susretom svakakve vrste. A onda i prostakluk kakav se viđa u hardcore filmovima, gde na početku biva sve uzbuđujuće i izazovno, ulaziš dublje, istražuješ nepoznato, a onda se desi neočekivani obrt. Glumac kreće u sunovrat i pokušava me uvući u svoj vrtlog. A toga nema u screenplay-u. Da, napustila sam film, samo ja znam kako. Bilo je nekako too much za mene, a rehabilitacija je potrajala. I da, poznavali smo se iz ranijih filmova, očigledno je trebalo bolje. Prilika za to nikad idealnija. Došao je na desetak dana, uža, šira familija, rođendan gde sam ja prijatelj, a on rođak. Nisam imala puno vremena za kondicione treninge. Verovala sam u svoj glumački talenat koji se, upravo zahvaljujući njemu, razvio i gde očekujem uskoro neku haute couture haljinu na mekom crvenom tepihu sa Chopard-om oko vrata i clutch-om u levoj ruci, razvučenim osmehom pred fotoreporterima u Berlinu, a što da ne i u Kanu. Znala sam šta me očekuje. Čuj mene znala sam, ma želela sam da me baš to očekuje, a ne klecanje kolena i drhtavi glas prilikom susreta nakon dvogodišnjeg privremeno-namernog odsustva. Hvala modnim asesoarima u vidu ešarpe i helanki za prikrivanje propratnih efekata, a hvala i žestokim tečnim asesoarima za nestanak drhtavice. Rukovali smo se onako znalački, jak stisak, a ponovo pun nežnosti, prek pogled, a ponovo pun radosti i neizostavno prikazivanje svih 32 komada razvučenih u zavodljivi osmeh. Dobrodošao, izgovaram glasno i jasno, potpomognuta tatinim brendijem. Bolji doček nisam ni poželeo, u stilu oskarovca replicira.  

Obično prvi susreti u filmu ne nagoveštavaju zaplet. Ali ne i ovaj. Krenulo je sa laganim peckanjem, kao na elektro terapiji, koja služi oporavku nakon loma. Jednostavno mi se nameštao, a i vežbalo se, priznajem. Nekako me ispunjavalo, bezobrazno me ispunjavalo, a još više kada me pogleda onim mednim očima i dodirne vrelim dlanovima, a možda sam i bila previše ledena, onako kada ste toliko uzbuđeni da se prosto o’ladite. Molio me je da se zaustavim, ali je naprosto morao da odsluša ceo moj album u trajanju od 1:32:44, jer se naporno radilo na istom u poslednje dve godine. A onda smo zajedno rešili da se resetujemo i krenemo u novu avanturu. Da, dobro piše – avanturu. Šta smo propustili, kuda se putovalo, dokle se stiglo sa životima, koja su stremljenja, misije, vizije, do duboko u noć. Laku noć, čujemo se sutra. Rastali smo se u miru. Valjda sam negde duboko u sebi to i priželjkivala.

Mnogo mi je žao kako sam se poneo. Molim te, oprosti mi. Mnogo mi se sviđaš kao čovek, iako se tek sada počinjemo upoznavati. Ne zaboravi, ja sam bio taj koji je tražio kontakt sa tobom. Šta misliš, zbog čega?! Uvek postoje osobe oko tebe koje te privlače u bilo kom smislu. Imaš neku auru koja me je privlačila tada, a privlači me i sada. Jedva čekam sutra popodne da trošimo vreme zajedno. Lepo spavaj. Sms bolji od bilo kog sexa. Spavala sam te noći lepo i brzo, jer sam jedva čekala sutrašnji dan.

Romantična komedija je krenula da se zahuktava. Nebrojano mnogo poruka, da se ne zaboravimo do popodneva. U meni neka lopta, okruglog oblika :), vrti, okreće, a pogled ustremljen ka satu u donjem desnom uglu desktopa sa željom da što pre otkuca 4 PM. A onda opna na lopti počinje da puca i kreće leptirov let. Njegov osmeh, miris ubrzavaju isti, gore pomenuti let. Porodične ručkove sam tih dana nesvesno propuštala. On je bio moj aperitvni digestiv. I zaista smo se upoznavali, od onih banalnosti čula mirisa, ukusa i sluha (omiljena hrana, piće i muzika) do realnih strahova i nadanja, sećanja na detinjstvo, odrastanje bez roditelja, sticanje i gubitak prijatelja, svakodnevna borba za miran i zadovoljan san.

Upoznavali smo se brzo ili je vreme brzo prolazilo. Ta namerna slučajnost u pogledima našim izazivala je amplitude u otkucajima mojim. Sve je bilo tako slučajno, a opet tako namerno. Nisam se bunila. Naprotiv, uživala sam. Namerno sam želela da to slučajno traje namerno dugo. U jednom trenutku, tačnije milisekundi, pomislila sam to je to. Ali sam se brzo ošamarila, jer glumica, to sam ja.

Kao što to biva u svakoj drami, jer naš kratkometražni film prolazi kroz sve žanrove, nakon dva koraka napred, usledila su petnaest unazad. Ručna podignuta, a vožnja tek što je krenula put nepoznato. Mada se sve činilo deja vu. Imam utisak da sam sanjala taj sočni i začarani poljubac i da je sve bilo tako nabujalo i ludo, da su nam usne tih dana bile spojene poput vezivnih tkiva. Kao da sam te, zapravo, izmislila za trenutak radosti i lepote življenja. Sigurna sam da bi uživao i lepo se snašao, ali ne, ti si od ajmo da trošimo vreme zajedno prešao na hej, daj da ne gubimo vreme zajedno do potpunog ignorisanja na rođendanu. Lopta, okruglog oblika :) krenula je ponovo da vrti, ali sada u predelu želuca, pritiskajući jako dijafragmu sa tendencijom gušenja. Vežbala sam ove vanredne situacije da pretvaram u izvanredne. Tako je i bilo. Insistirala sam na razgovoru, koji neće obuhvatiti ni sms ni poziv, već živu reč i kontakt oči u oči, jer pretilo je ponovnom nemom isparenju.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Ambijent spreman, glumci spremni, akcija, krećemo! Šetali smo dugo neosvetljenim ulicama, valjda da bismo se lakše mogli gledati. Pričao je bez hvatanja vazduha. Govorio je katkad vrlo nerazgovetno o daljini, o (ne)zaljubljivanju na prvi pogled, mogućnosti produžetka boravka ovde i eventualnom zaljubljivanju, o naprasnoj odluci odlaska odavde, jer je tako bolje za sve. Sve same kontradiktornosti, ali takav je moj oskarovac. Slučajno namerno te ubaci u film, a onda te namerno slučajno izbaci iz istog. Ja sam briljirala, objasnivši mu da civilizovani ljudi civilizovanog sveta rešavaju probleme civilizovanim putem. Sve je u mom izlaganju bilo civilizovano. U toj vanrednoj situaciji bila sam izvanredna glumica. Unutra raspad, spolja raskoš.

Moj oskarovac je sutradan otišao sa svim svojim brigama i nedaćama, daljina – da ili ne, devojka – da ili ne, žena – da ili ne, dete – da ili ne, hod po ivici – ne nikako, hod po mojim živcima – da, svakako, neodlučnost – na zavidnom nivou, a istovremeno i miran, jer sam ga pustila da kad se okrene ugleda prijatelja, mene. Ja, ja se kandidujem za Goldener Bär.