Repeat

’’Knowing others is intelligence, knowing yourself is true wisdom. Mastering others is strength, mastering yourself is true power.’’ - Lao Tzu.

Na autoputu razumevanja, nadanja, vere, ljubavi, uvek zalutam na putu nerazumevanja, dobrano ubijajući kilometražu na istom. Primećujem problem, rešenja bez, jer diferencijalne jednačine su moja noćna mora. S’blistavošću svoga uma nekako sve manje vidim sebe na kraju tekuće godine kao zdraviju, okrepljeniju, razvijeniju, mladu junakinju punu snage. Zatajio mi je unutrašnji kompas, moj lični vodič. I have the tendency to speak the truth however bitter it may be. A onda neobjašnjivom snagom volje uspem da se prebacim from drama state of mind u don’tworrybehappy state of mind. Namažem osmeh, kao najbolji make up, obavim par viber poziva (štednja na svakom koraku) i bez preteranog, a nadasve selektivnog razmišljanja, hvatajući u letu svaku sedmu reč viber sagovornika, prihvatam mesto i vreme provoda u najavi.

Udarilo me je u glavu, obraza zarumenjenih, podrhtavelog tela, glava bejaše u svađi sa svešću. Odgovorno tvrdim da je razlog retka konzumacija penušavog pića. Ja sam više vine oder beer type, takozvani suteren tip, I love fashion TV type moj brain prijemnik ne prihvata. Ne sećam se ničeg. Tačnije, ne sećam se zapleta i kulminacije, a zaključak ne donosim još uvek. Uvod je jedini ostao zabeležen na mojoj memorijskoj traci. Ulazimo u klub, nas tri vajberke, inače dobre prijateljice, zašančimo se, as usual, nazdravljamo momentalno momentu ispunjenja – neraskidivom prijateljstvu, mladosti, vedrini, bistrom umu, jakom karakteru. A onda se taj um počinjao mic po mic mutiti, jer je neraskidiva veza sa žestokim liquidom inostrane proizvodnje učinila svoje. U mnoštvu ukrštenih nežnih ruku, katkad sam primetila te masculinus ruke, very hairy. Osim tih bottoms up čaša, mešale su se bez razloga, ili bar tako mislim, one visoke sa penušavom tečnošću. Ponovo su se ukrštale sve te ruke. Vidljivo je bilo slabljenje vida, ali dovoljno dobar da uočim u svojoj blizini bradu bez kose na glavi (taj polite vokabular za izraz ćelav, katkad pomaže, a mnogo puta je i odmogao). I onda PREKID memorijske trake. Jutro posle neobjašnjivo je prijalo. Glava je bolela, nisam je primećivala, mučnina nije jenjavala, i nju sam stavila na ignore. Razmišljala sam, tj. bila u pokušaju da premostim taj deo između svesnog i nesvesnog i odgonetnem odakle i čime izazvan ovaj divni osećaj koji me obuzima. Zaključak izostao.

Pala je noć, sećam se uvoda. Omiljene štikle, omiljena kraljevsko plava haljina. Dolazim u omiljeni mi restoran. Pozdravljamo se, ljubimo se dva puta u obraz, blaga drhtavica me hvata, smejemo se, pričamo. Ponovni PREKID. Blaženo li bejaše jutro posle. Bez razloga, činilo se. Počela sam se brinuti kako doći do nevinog zaključka, kada su uvodi delovali tako orgazmično. Prekidi memorijske trake su se intenzivirali.

Neretko i gotovo uvek nepozvano se dešava da male, naizgled neprimetne stvari zauzmu čitav prostor u kojem bivstvujem i koriste sav moj kiseonik. Ni ovoga puta nisam uspela da ih se oslobodim ili možda nisam ni želela. Možda sam se, zapravo, tiho radovala tom njihovom činu zaposedanja sveobuhvatne mene. To hipnotizirajuće stanje tela i duha bilo je neponovljivo. Preciznije, činilo se da je neponovljivo. Međutim, kasnije se utvrđuje da je na sreću bilo ponovljivo i to nebrojano mnogo puta. Taj repeat klik bio je u konstantnoj kompresiji. Zaključak je da su zaplet i kulminacija nepogrešivo dugo bile u hipnozi.

 

This photo belongs to me ;)

Te kobne večeri osim što smo mi imale razloga za nazdravljanjem, nazdravljali su i drugi. Slavio se rodjendan. Jubilarni. Uz svaki jubilej ide i šampanjac. A šampanjac se pije u kombinaciji testosterona sa estrogenima. Tako je i došlo do ukrštanja. Njuškali smo se i osluškivali čitave večeri. Valjda smo se prepoznali. A, zapravo, smo proslavili rođendan sutradan u omiljenom restoranu. Previše uzbuđenja dovodi do preterano ubrzanog razgovora i iznošenja svih detalja od omiljene hrane, filma, sujeverja, vikend rituala, ma pregršt svega i svačega, a ponajviše neopisive želje da se odmah i sada i sutra i prekosutra vidimo. A nedugo zatim i dodir, pogled, izgovorena reč, poljubac, želja da se stalno i svakodnevno diše isti vazduh, nezaustavljiva priča o dogodovštinama iz prošlosti i sadašnjosti, sa željom da mi budemo akteri budućih dogodovština. Sklanja oblake i kišu iz mog života, jer zna da ne preferiram taj dugin dijapazon boja. Žutilo sa plavetnilom u kombinaciji sa zelenilom i mirisom pokošenog, gore pomenutog, zelenila. Time me je svakodnevno čašćavao. Puštao me je da se odmorim, dopunim i ispunim i nastavim voleti ga. Moj hipnotizer je bio pravi džentlmen, te kobne večeri, a i svake naredne. Njegovo telo i duh sa mojim u skladu i jednom komadu. Me through We is stronger. You through We are ever. We through We are stronger than ever. Stalno smo hodali amplitudinalno, poskakivali od smeha i izazvanog i ničim izazvanog. Uh, život je dar. Moja desna šaka je uvek bivala obuhvaćena njegovom levom i ta toplina koja me zaposeda u tim trenucima stvara osećaj bezlimesnog prostora ispunjenog pudingom od vanile, gde sve puca od slatkoće i divnosti, a na meni je koje parče tog ispunjenog prostora ću gricnuti. Konzumirala sam taj puding od vanile u neograničenim količinama, a nisam se gojila. E to je ono pravo. Mišići lica su redovito bili u kontrakciji. Stalno smo se ljubili. Ma, ljubili smo se do iznemoglosti. Sa sočnošću njegovog daha sam se budila i uspavljivala. Moj hipnotizer me svojom pojavom i blizinom bacao u bez svesti stanje i izdanje. A osećaj blažen.

Moj hipnotizer nije pored mene. Uvaljena u dvosed, pokrivena, sa daljinskim upravljačem u ruci, čekam da kliknem play i pustim film oskara nagrađivanog. ’’Jel ne kasnim? Ovo tvoje organsko mleko, ljubavi, zahteva ozbiljan trening. Jedva sam ga pronašao u petoj zdravoj hrani u našem bloku. Stiže tvoja organic nes kafa a la moi’’

Uvod: volim te.

Razrada: volim te.

Zaplet: volim te.

Kulminacija: volim te.

Zaključak: volim te.          Repeat!