Pitao si me...

Kad me pitaš šta ima novo,
a nismo se videli bogtepita koliko skoro,
ja promrmljam nešto,
što provežbala sam nevešto,
zamislim se nad situacijom,
da bi se fokusirao na moje kukove,
a to uvek upali
i shvatim da je, zapravo,
više nego dobro
što te zanimam tako površno,
što ne moram da se trudim
da sročim kako nema ništa novo,
evo vidi me,
ovo sam nova ja,
znam, teško je u to poverovati,
ali naučila sam da spremam knedle sa šljivama,
znam, čudiš se ma da li je moguće u mojim godinama,
no samo da te podsetim,
ja sam vremenski neograničena.

Photo credit: MP

Ja se uvek preterano potrudim
da smislim nešto zabavno o sebi.
Ne mogu da se žalim,
čak uspem i u šali,
provedemo se na nekom događaju,
što režirali su tvoji drugari,
bude sve "jao drugarčina si prava,
ja ni pred kim ne mogu biti
tako opušten i tako budala...".
A ja kao puter na ringli,
dodaj mi samo malo čokolade
da razlijem se kao glazura,
čekajući tvoj stisak oko struka.

Moje nešto novo,
tebi je kilometrima daleko.
Ti voliš određenu lokaciju,
da možeš delati u punom sjaju.
Objektivno, sjajno jeste,
ali sve je do mene.
Probam, vidim ne ide,
ne sklanjam se,
a zapravo nema me.
Zadovolji svoje estrogene na sat, dva,
ionako je sve otišlo dovraga.
A kad mi saopštiš,
ti si likčina, svaka ti čast,
ne znam da li da pomislim 
da mi je jezik do kolena
ili se haljina svlači preko ramena.

Evo, prošlo je izvesno vreme,
ja nikako da ukapiram,
jesmo li na pravo putu
ili smo u pogrešnom priručniku
ili nismo tu gde jesmo,
ne znam,
kad me već pitaš,
jedno je sigurno,
izgovaram ovo sa puno strasti,
kosa mi se više ne masti.