Okrajak iz prikrajka

Jedva se poznajemo,
a kao da si poslednji mohikanac
i kao da je kataklizma u najavi,
ja ne mogu prestati da zamišljam te,
dok uredno čekam sat da otkuca,
vreme kada pali se lampica,
jeftina stuja počinje,
valjalo bi potrošiti koji kilovat manje,
da li moguće je da haos i dalje traje,
da jutra, dani, a bogami i noći,
ne menjaju apsolutno ništa,
osim moje izopačenosti
da želim te još više.

Bella Sardinia, photo credit: MP

Naš odnos je jedna filtrirana naslovnica.
Heej, ćao, pa gde si mi ti?!!
Ovo mi, ovo prisvajanje je izopačenom umu
garancija da nešto može i da potraje.
Nas dvoje, na primer.
Ohoho, pa hej hej, evo me, a ti, gde si?!
Obožavam nadmoć samoglasnika u izgovoru svom,
tada nema zapreke u strujanju vazduha
od pluća do usana,
tvoje nadmetanje i moje nametanje 
postaje intenzivnije,
a skromno iskušenje 
postaje nestrpljenje.
Kad si stig'o?!
Malopre.
Poljubac u obraz,
dobar afteršejv,
uhvaćena nadlaktica,
da prođe skupa strujica
i ostala formalna gestikulacija,
da zapitamo se jesmo li ljudska bića
ili tuđa lica,
što prepoznala su se čim su se ugledala.
Nekada davno.
I kako je?!
Odlično, radno, čak i uživam, sve se nekako namestilo.
Sjajno.
Ništa onda, vidimo se.
Važi, vidimo se.
I vidimo se.
I menjamo dobro u bolje,
bolje u dahćem ti u uvo, slušaj me pažljivo,
odavde nema dalje, jer je najbolje.
I razumemo se.
I dešavaju se velika farbanja.
I vozimo se, ali samo donekle,
jer nakon toga prestaju svaka obećanja.
I kažemo ništa, a to je sve.

Moj život je tuđa priča,
bez pitanja i početka,
samo odgovori bez svršetka,
tu i tamo neka kulminacija,
bez zapleta,
jer sve smo se shvatili,
bez bilo kakvih rečenica.

Sjaj i bljesak skiciran na salveti mokroj,
da mohito ne ostavi trag na koži napaljenoj.

I dok čekam da mašina završi sa centrifugom,
a ponoćna budnost ravna ludilu,
razmišljam koliko si ti jedna verzija iz udžbenika,
za sva četiri godišnja doba,
pogled iz prikrajka,
zalogaj svežeg okrajka.
Da li je moguća ljubav u doba orgija?!