Puf!

Slušam te pažljivo,

mislim pažljivije,

kako, šta, gde, puf?!

Ja sam plava, zgodna,

sjajna, bajna, med i kafa bez mleka,

nežna, plišana, vrcava i koketna,

borac za sunce i slamnati suncobran.

Ti isplaniran, mangupski pametan,

nezainteresovano duhovit,

nespojiva fizika i psihijatrija,

pravi si fil na reforma torti.

Šta nas spojilo, uvek da negujemo.

Gde smo se spojili, stalno da posećujemo.

Mi grlimo se, gledamo se,

jedemo, spavamo,

šetamo, putujemo,

smejemo se,

tugujemo,

ljubimo se,

vodimo ljubav i seksamo se,

nekad smo nežni,

a katkad i divlji.

Mi smo slika i prilika.

Jedna brava, a dva ključa.

Zanavek.

Sve ovo, a i mnogo više smo bili mi.

Photo by MP

Moje želje dremaju u našoj maloj oazi.

Sva tvoja stremljenja ograničena su tvojim vidokrugom.

Katkad sam frigidna,

ponekad si odsutan.

Nadahnuće je isparilo.

Poštujem te, ne volim te,

ne značim ti, važna sam ti,

želiš me, nisam ti potrebna,

mislim na tebe, ne vidim te.

Sedimo za stolom i mljackamo,da ne slušamo svoje misli.

Gledamo film, da ne gledamo u nas.

Zajedno smo,u krevetu nismo.

Ignorišeš me kao junk e-mail.

Lako.

Ignorišem te kao junk food.

Teško.

I sve što smo godinama cementirali,

betonirali i ankerisali,

nismo seizmički ispitali.

Desio se zemljotres.

Od para do nepara.

Puf!