La vie en Rose

We like to shake out the memories,

We like the world upside-down,

We like those nights,

Becoming and un-becoming eachother’s greatest of all.

’’...give your heart and soul to me and life will always be la vie en rose’’

https://www.youtube.com/watch?v=3Ba_WoSZXvw

Dešava se, ne tako često, ali se dešava da isflekam tek kupljenu bluzu. Bluza je redovno bele boje, jer spadam u grupu ekstremnih fanova kada je pomenuta boja u pitanju, uvek sam u fan pitu. I čitave večeri savijam lakat i ruka je u neprirodnom položaju do stanja ukočenosti. Imam robotizovane pokrete i sva sam neko kao povratak iz budućnosti. Ma nek’ ide život, hedonizam skida fleke.

Verujem u postojanje nebrojano mnogo lepih osećaja. Meni na listi prioriteta je onaj kada se ždraknemo, onako iskreno i skriveno, da samo mi i milioni oko nas vide, jer ja tako doživljavam gužvu. Tada krene takva struja miline kroz moje obline, mada kreće preko risa i tibije, gde mi je najslabija cirkulacija, pa kroz srčani mišić i sve tako do sive mase, kada počinje kuvanje i pulzacije. Pošto sve to uzima maha, ja kud ću, šta ću, preventiva zaboravljena, prelazim na plan K. Kurativa. Lečenje bolesnika. Lupim dupli jameson, da’ko uspem ugasiti preterano založenu peć u glavi. Ne traje to dugo, samo onoliko koliko je potrebno da mi budemo čovek i ja. Život zaista nekada bude dupla slika na televizoru.

Ja sam od onih što ne podnosi zvuk koji čujem, a katkad ne daj bože i osetim, dok moj zubar vredno vršlja po vilici, isključivo mojoj. Inače, on je jedan fini gospodin, uredno pokriven svim mogućim jednokratnim asesorajzom, kapa, maska, rukavice i uvek je prepun discovery chanel priča. Dok ja kao sova prepadnuta pokušavam da refokusiram misli, on kao pravi gostoprimljivi domaćin, pusti Edit Pjaf da neumorno peva po ordinaciji i skroz me lokativno izmesti u šansonjerski filmski kadar. Gramofon, zeleni pliš, porcelanske čaše, vino i sve otmeno miriše na ljubav. Čovek i ja, c’est la vie.

Photo by MP

U poslednje vreme, među mojim vršnjakinjama, valjda zbog brojke u ličnoj karti, rasejalo se mišljenje da je pravo i krajnje vreme dati celu sebe muškarcu. Naravno svom, ne tuđem. Za početak, prisvojni pridevi u tekućem stoleću izbačeni su iz konzumacije. Kažu, prošao im rok upotrebe. Dakle, moja jedinka i tvoja jedinka mogu se spojiti u jedno, a mogu biti i dvojka. Ta igra prostih brojeva, odn. nerastavljivosti, u ovom slučaju pada na dno okeana. Pošto mi je prošlost zelena, čvrsto sam rešena da mi budućnost bude crvena i da sam u koraku, a ne u raskoraku sa 2016om. Čovek i ja krenuli na vikend. To su nam jedini termini kada se gađamo i želimo uvek da bude gol u gostima. Tako da se redovno otisnemo koji kilometar dalje. Torba je uvek isto spakovana, dva i po nesesera i ostale nepotrebnosti. Prvo što učinimo kada uđemo u sobu, čovek i ja se ispogađamo orgazmično, ne obraćajući pažnju da li smo jedinka ili dvojka. Tada bude sve u stilu brojimo zvezde po plafonu od zadovoljstva. Ali, nakon osvešćivanja, krećem u akciju, ne dajem celu sebe čoveku. Dva i po nesesera sklonim na mesto van domašaja čoveka, jer je tamo svašta za ne saznati. Od uložaka upijača znoja, preko seruma protiv bora oko očiju, makazica za zanoktice, neizostavne pincete, brijača, pribora za brzo ušivanje dugmadi (ukradeno iz neke hotelske sobe), eventualno bezbojnog laka za nokte u svrhu zaustavljanja boda na čarapi, ako isti krene stranputicom, do četkice za zube koja je precvetala kao u kasno proleće. Ja ili previše slušam šansone dok perem zube ili ne umem da budem nežna i njanjava, čak i kada je moj osmeh u pitanju. I probudi se misteriozna glumica i govori čoveku da u onolikoj žurbi je zaboravila četkicu, a čovek kaže da mu je skroz erotski da peremo zube jednom četkicom. I tako ne dam čoveku cele sebe sa precvetalom četkicom, a to nas ne sputava da kosmički vodimo ljubav i da intergalaktički uživam u MOM čoveku. Život, obrni okreni, bude u jednom trenutku, a možda i u nekom drugom, prisvojni pridev.

Ja obožavam društvo i sva ta naša, namerna i slučajna, mada se ta ređe dešavaju, okupljanja. Bude nam skroz opijajuće, što od pića, što od smeha dok se prisećamo šta smo, kad smo, nekad smo i ostale perfektne i pluskvamperfektne radnje. Sve je to jako zabavno i inspirativno, sve do momenta kad se dešavaju maturantska okupljanja. Ja raspored časova nikada nisam imala, možda i jesam, samo ne znam u kojoj je fijoci. Dodatak na skupoću je i to što je prašnjav i nepopunjen. Ma baš me briga, govoriću iz glave. Sam čin proslave je zanimljiv. Gradacijska je to radnja, od potpune upeglanosti, preko izgužvanosti, do čiste otkopčanosti. U toj otkopčanosti počinje razgovor uspesi vs. neuspesi na svim životnim poljima. Nikada nisam bila dobrovoljac, čekala sam da me prozovu, moleći da to ne učine, jer izvinjenje sam odavno potrošila, a odgovaram najviše za trojku. Već smo zagazili u peti sat druženja, ja još uvek nisam prozvana. Verovatno mi je make up potpuno nude, pa sam ekipi bila toliko neprimetna. Došlo mi je da ih sve izljubim i zahvalim im se što su me ovako ispoštovali. Valjda su skontali da neko treba samo da upotpuni upražnjeno mesto i diše isti vazduh. Ispoštovala sam ovaj zadatak za peticu i pametno iscedila kafu sikterušu. Raširim osmeh i kažem ono buđavo čućemo se i stavim tačku. Kao da će se to zaista desiti, a ustvari je trebalo da stavim zarez i kažem nikada. Čućemo se, nikada. Sva onako raspojasane pameti, kao da sam bila na ispiranju mozga sa sve pretpranjem i centrifugom, dođem do njegovog ulaza, pozovem čoveka, kažem mu da me poljubi na oblak, dok grmljavina ne jenjava, a mi stojimo čvrsto na kamenu temeljcu i prkosimo udarima vetra, čekajući sunce da osuši nam trepavice i vidimo se bistro. On me pita iz koje knjige sam izvukla tu krilaticu. Na trenutak pomislim koliko me čovek ne poznaje. Doduše, ne poznajem se ni ja. A kada bi samo znao da sam u trenutku okretanja njegovog broja telefona osmislila gorepomenutu krilaticu i koliko mi se raspaljuje mašta svaki put kad okrećem njegov broj. Kažem sebi, ne budali, život je sam po sebi kretenski roze boje, da bi se dodavalo crvenilo.

-Aj penješ se gore. Imamo lovačke šnicle za večeru.

Imamo?! Brzinom svetlosti mi proletelo kroz glavu i odmah u sekundi krećem da se vozim sa’će ključ, mesto u ormanu, četkica za zube.

La vie en Rose.