Pasoška kontrola

When someone has an addictive personality, they will always justify their adiction.

Kao mala imala sam svoju omiljenu ljuljašku ispred zgrade u drvoredu oraha. Uvek je bilo izazovno ljuljati se i istovremeno izbeći eventualni udarac tog bezobraznog ploda, kasnije ustanovljen kao omiljeni mi afrodizijak. I tako, dok sam bila između dve vatre ljuljaška vs. izbeći orah, koristila sam svoje, u to vreme, ćelijice da malo prošaram po mašti. Naime, maštala sam da postanem prodavačica sladoleda. Čvrsto sam verovala da je njima život sladak, nekada leni, a katkad i kapri. Ta ledeno dobra stvar mi je bila redovno ograničavana zbog slabog imuniteta. Jedino moguće u to vreme bilo je da maštam da mi život bude leni i kapri. Jednom ovisnik, zauvek sanjar.

Danas, kad je imunitet ojačao ili se bar tako čini, postala sam praktična žena. Ja sam toliko praktična u svom maštanju da teoretska mašta ne dolazi u obzir. Čemu teoretisanje kad je praktično orgazmično. Umem ja tako praktično da maštam, da narednih šest meseci doživljavam been there, done that. A ja sam ljubitelj repriznih termina i to onih na javi. Tako su nekako živopisne, uzbudljive, raspaljivačke, isceliteljske, vidaju svaku moguću ranu, što merkalijevsku, što rihterovsku.

Sva ona moja maštanja na prvi pogled, na prvi dodir, na prvi poljubac, zapravo su bila na prvi telefonski poziv i svako naredno slušanje. Neprimetno je postao moja kanila dobrog raspoloženja. Svaka moja stresna svakodnevna aktivnost prestajala je pri izgovorenom ’’Dobar dan ti, ovde ja’’. Uz njegovu izgovorenu prostu, prostoproširenu i složenu rečenicu rasla sam do galaktičkih dimenzija. Reklo bi se da je načitan i duhovit. A kulturan je jako, da to svet video nije. Toliko kulturan da zavodi sav takav, jer lepše je s’kulturom. I sva ta njegova pažljiva nezainteresovanost deluje kao još jedna doza infuzije, a onda mi život postaje leni i kapri. I kada sam u danima, oni dani, maybe baby, pms, kada sam ljuta i na sunce koje obožavam, na komšiju koji je uvek nasmejan kada me ujutru isprati liftom i šaljivim jutarnjim glasom govori kako obožava biti lift boy sa ovakvim komšilukom, a zapravo sam ljuta na svoju nepodnošljivu džangrizavost i besnilo, pozove on i bude moja vakcina protiv istog. Smeh je tada suviše glasan. A do pre samo sedam minuta sam želela da se napijem od sažaljenja, a ustvari štucam od njegovih mudrolija. Tada sednem na klupu pored reke, razgovaram sa njim satima i osvetljavam kej očima. I stalno imam osećaj da to nije java. Pa se uštinem jako, neoprezno vrisnem, prepadnem ga i nastavljamo tamo gde smo stali do kasno u noć. Nikako da završimo razgovor, niko da spusti slušalicu. Pustimo se da protičemo kao reka nizvodno do horizonta. Mi se ne gledamo, ne dodirujemo, ne ljubimo, a osećam da ga poznajem kao što Sunce poznaje Mesec. Čitala sam da bolje poznanstvo od tog ne postoji.

Photo by MP

Ne podnosim jezične pomoćne elemente međutim, ali, nego, već, iako su neophodni za povezevanje svega, pa i nas. Dakle, međutim, u ovoj jing jang situaciji postoje izvesna ograničenja, prepreke koje su teško premostive čak i za atletičare na 110 m sa preponama. Ja u ovoj situaciji ispunjavam olimpijsku normu u disciplini strpljenje na n-ti stepen. Zapravo ne podnosim bestežinska stanja i odbijam nevidljivost, koja mi se s’vremena na vreme hladna servira. Ili smo stalno topli ili nismo uopšte u istom loncu.  Preti da padnemo. A kad padamo, možemo pasti do neslućenih dubina Zemljine kore, izazvati seizmološke aktivnosti i umesto jedinstva suprotnosti postajemo jednoćelijski organizmi. Uufff, kako je to gadno poimanje stvarnosti. Zato povremeno, radi lakšeg varenja, uključim prodavačicu sladoleda u sebi, krenem da maštam i bude sve tako opipljivo. Vlažno popodne, koža zagarantovano hidrirana, drvena stolica u senci dnevne sobe, prašine nigde, tek će je biti. Ti otvaraš frižider, ima li šta ponuditi. Kad tamo šok. Najbolja digestivna kombinacija, jagode i pivo. Bude tako tih dana, tih ljudi kada se ispričate bez reči i život je lep. Ti, onako nespretno, a vispreno prekidaš tišinu i krećeš da dižeš prašinu. Gledamo se, dodirujemo se, ljubimo se. Naše poznanstvo poprima intergalaktičku dimenziju. Prosipaš se svuda po i u meni, kondenzujemo sobu emocijama perfektno i nejasno, kao zamagljeno ogledalo. Tvoje ruke iskusne, usne pune kalorija za celodnevnu konzumaciju, a ključna kost u simetriji tako da mogu smestiti svoj nos i udišem te. Diram te. Taknuta sam, a izmaknuta iz normalnosti svog habitovanja. I sve je leni i kapri. Vožnja neprekidna do pasoške kontrole na granici mašte i jave, a mi nismo u šengenu i vizu nemamo. Najednom, vožnja se prekida, zove me on, opet sam ja, a ne prodavačica sladoleda, ponovo smo ove nedelje jing jang bez dodira do sledeće pasoške kontrole.