It will open your eyes,
heart and soul to create miracles in your life. That emotional rollercoaster
takes me down if I’m high or makes me smile if I’m miserable. I like to label it
as love.
Čarobno je to što
evolucija ostavi po koju sferu istu kroz vekove da bi se ljudski rod međ’ sobom
prepoznavao.
- Čoveče, da mi
je neko rekao da ću sa tobom ovako komunicirati nakon petnaest godina, ne bih
mu ni u snu, a čuš’ jadna, ni na javi poverovao. Nisam ti ja za ovovekovnu
stiker komunikaciju. A đe si ti mala? Pronaša’ te jesam, prepozna’ nisam. –
Evoluirala sam, što se za tebe ne bi moglo reći :). – Mani se ženska glavo
smajlija, migova i ostalih facijalnih ekspresija. – Eto, ništa se nije
promenilo, jednom bitanga, zauvek bitanga. – A je l, mlada damo, informisana do
bola, da li si eventualno, pukom slučajnošću, znala poreklo reči bitanga?!!!
Nisi, ha. E pa, draga moja, ja pošto sam po vokaciji to, mora’ sam se
informisati. I baš sam sretan što sam tvoja bitte danke = bitanga. – Ništa se
nije promenilo, još uvek lepo izmišljaš :).
To virtuelno
emotivno razbacivanje me je ubacivalo dublje i dublje u dying for you,
crying for you i ta magija koja ne prestaje i koja se javlja u vidu magneta
između dva objekta sa prediktom privlačiti i subjektom možda ljubav. I najednom
krećem da sanjam jedan isti san jovo nanovo. Moj san ima eho, kroz koji manje
ili više se vrišti, prodire kroz svaku poru moje kože, šapuće neprestano i
noćas i noć pre ove i svake prethodne i zvuči kao pesma koju želim slušati
zauvek. Nakon dvanaestočasovnog krivolinijskog kretanja u jedinici vremena eho
je postajao sve jasniji i glasniji, a san više nije san. Bitanga raspona ramena
kao LCD 32’’, preplanulosti epidermisa nivoa sa reklamne kampanje o preparatima
za samopotamnjivanje, prodornosti plavih
očiju betonira me u sekundi na dolaznom peronu. Bitanga trči ka meni, hvata me
lagano, okreće još lakše, emotional rollersoacter na delu. Ljubimo se i
ljubimo i ljubimo. Jooj mene, na ovoj visini kiša se jače čuje. Srce jače tuče,
dah postaje kratak. Mora da je zbog osećaja da sam u raju. To me navodi da
razmisljam o tebi, ne biti blizu raja, nego zadržati se tu, odupreti se
gravitaciji, jer mi smo muzika koju čujem, mi smo more i pesak koji vidim, mi smo
dom u koji me uvodiš. Čas posla i eto nas na Adi Bojani. Uh, da ako preživim
ovu vožnju, ovu emotivnu nad emotivnim vrteškama.
 |
| Photo by MP |
Krećem ja tako da
isprobavam život, koji nije neviđen, već neviđeno dobar. Bojana, terasa,
pletena ljuljaška, komarci, trska, vino i naš tajni jezik. Pogledam te, zapravo
gledam te i vidim biće koje želim da me budi. Izrolam se tamo amo po ljuljašci,
uzmem gutljaj vina, postavim ruku na tvoju ključnu kost, a to me tako nadražuje,
pomaziš me, poljubimo se. Brzo se navikavam na ovo korišćenje i iskorišćavanje
života. Moje desno oko, moj čuvar daha, moj grejač dlanova. Bitangasto se
smeješ, ali je to osmeh na pravom licu, koji me podseti da se prepakujem, jer
se pretvaram u likvidno agregatno stanje, mozga bez. A Bojana nikako da
prestane sa slanjem tih vlažnih vibracija. Imaš bitangasti pogled ranom zorom,
jer noć se nije pespavala, uperen na moju krivinu od bokova na dole, teško
dišem. Poljubi me, bitango. Tvoj bitangasti jezik, koji u trenutku izbaci
najnežnije reči i pretvara me u princezu na Adi. A o bitangastom dodiru nemam
šta za reć, sem da svi doživljaji ovoga sveta ujedinite se u jedan vrhunski sa
tobom, bitango nad bitangama. Produženi vikend sa tobom je jedan natprosečan
ljudski život.
A ja ne znam
ništa o tebi, o tvojim prethodno provedenim godinama, o eventualno izgovorenim
zavetima, utvrđenim očinstvima. I nije me briga ili ne želim da brigam, a znam
da ću i to već čim kročim u prevozno sredstvo za povratak u tačku A, jer ova B
deluje previše dobro da bi bila istinita. E tada kreću talasi pitanja, oni
visine preko dva metra, gde nastupa potop čim udare. Čija je krivica što sam
luda za tobom. Zaljubim se kao nikada do sada. Zvuči neverovatno, ali mene
mozak boli. Čija je krivica što drhtim cela i što mi se lice umiva suzama, jer
još ti nisam ni mahnula, a već mi nedostaje život. Čija je krivica što se
telefon usijao od poziva i poruka, a ja sam zamrznuta, paralisana da odgovorim
bilo šta, zapravo da odglumim da je sve kao pre Bojane, a u suštini ništa nije.
Meseci skajpovanja, dani na Adi, opako bolucka moja bitanga, a tuđa. Zalepljena
za srčani mišić, ne dozvoljava mi da se otkačim, da se ponovo povežem,
uhvatim priključak u danima najdužim ikada.
Vreme, strpljenje,
spašena sam, ne reagujem uopšte. Ofarbam se u crveno i ne primećujem kišu i pokisnem do
gole kože i degustiram istu i zaspim u posteljini Pluton, koji je nepravedno u
senci Miki Mausa i još uvek vidim bitangu. Neprestano. Bitte Danke,
Bojana.
.jpg)
No comments:
Post a Comment