Sa one strane magije

So many gorgeous beginnings and exactly the same number of endings. The more the merrier. We mix and fix creative illusions. At the beginning of every illusion is creation. In the end, there can be creature. But, do it magically. Challenge the magic.

Svaki san započinjem ovako. Vidim te na kraju ulice. Gledamo se i ne prekidamo tu radnju. Približavamo se, gledamo se i dalje. Ti i ja zamrznuti u kadru, sve ostalo su obrisi boja slučajnih prolaznika, uličnih svetala, noćnih i dnevnih, desetospratnica, olistalog drveća, snežne beline, mokrog asfalta, osunčanog grada. U snu si nedodirljiv, kao što je vazduh bez ukusa, nebo plave boje, univerzum bez početka i kraja. Ali, gledamo se. Odjednom, vreme je za buđenje. A ja te i dalje vidim. Pitam te šta ima, kako si?! Isti si koliko te se sećam, a trudila sam se, nije da nisam, da te zaboravim. Izgledaš voljeno. Šta ima drugo, novo, staro?! A prvo?! 

Ej, da svet zavisi od mene, znaš, ne bi bilo zvuka, bila bi potpuna tišina. Ustvari, nepotpuna. Čuo bi se samo naš šapat, slana voda koja zapljuskuje peščani parket po kome, gle čuda, baš mi ostavljamo svoje tragove. Nekako magično. Kada kažem nekako, mislim na ono leto u bungalovima kada nekako kao naslikan običnom olovkom po hrapavom papiru i osenčen taman gde i kako treba, tvoje telo bejaše izvajano, nekako kao okean u mirno popodne tvoje lice i kapljice znoja ocrtavaše se na istom nakon vanvremenskog vođenja ljubavi i tvoj glas nekako hipnotizirajući, koji me zove da se vratim u krevet, ujutro dok tumaram po bungalovu, pokušavajući da pogodim vrata toaleta, da pričamo o snovima noćašnjim, a istina je da nismo spavali koliko smo se mirisali i udisali. Magija izazvana. 

Ja budna sanjam. Potpuno sam talentovana za takve stvari. Kad smo već kod talenata i posedovanja istih, sećaš se onog proleća i našeg mesta. Ja uredno redovno kasnim, jer javni prevoz je promenio red vožnje, a teška sam na promene i ti uredno redovno sediš na klupi u parku ignorišući svet. Apsolutno je neodoljiv taj tvoj talenat i apsolutno je neodoljivo posmatrati te takvog sa svom tom nemarnom lepotom tvojom i koliko si samo nemarno bojio proleće, šarenio te staze oko sebe, dok tako nemarno sediš na klupi ignorišući svet, čekajući zakasnelu mene. Magija izazvana. 

Photo by MP

A san kao i svaki drugi, približavamo se, a zapravo hodamo u mestu. I sve je ča, ča, ča, dva, tri. Naša prva Nova godina. Potpuno royal osećaj. Zrela višnja crvena, topla duga haljina a.k.a. bade mantil, potrebna i dovoljna odora za kraljevski osećaj, srebrni escajg, atmosfera praznicinamstižu u potpunosti ispunjena, brokoli čorba, jagnjetina u sosu od kikirikija sa brusnicom, delikatesni bez glutena kolačići, jazz play lista nameštena. Spuštaš escajg, podižeš pogled, pitaš me za ples. Njišemo se, tačnije klizamo po parketu, jer santa crvene termo čarape tome služe  i izvodimo piruete, dvostruki, trostruki salto ili je sve ovo kuvano vino u prekomernim količinama izmislilo. Nije ni važno, bilo nam je vatrometasto, pucketajuće...ma šta izmišljam toplu vodu, bilo je ljubavno. Ponovo izazivam magiju. 

Gledam te i ne mogu a da ne primetim da i ovde, sa druge strane magije, ti zračiš. Belina tvog lica i dubina tvog pogleda, to je jedna neponovljivost. Neponovljivost koju sam urezala i redovno ponavljala. Prvo jutro posle, uh, e to je magija stotine knjiga i hiljade pesama. Ti prosut svuda po meni, umiren i spokojan, promeškoljiš se malo, ali ponovo tako pažljivo i svedeno, ne ispuštajući moju nogu, prstima šetajući po mom kolenu. Ti izdišeš, ja uzdišem. Ti si ljubav, drago biće. Ali ne ona ljubav koja se prelistava, već čita i upija svako slovo, svaki znak interpunkcije, svaki novi red, novi list. Ti si ljubav koja se zadržava, ljubav koja se smeje, ljubav koja dušu greje, ljubav koja obraze miluje, dlanove češka, kosu uvija, ljubav koja se šapuće glasno. I onda se probudiš i pogledaš me. Dan može krenuti. Magija izazvana. 

I tako, gledamo se u mom snu i umesto da se sredim i preduzmem prvi korak, ja se sledim pri prvom koraku. Magično, ne?! Nedostaješ mi, nisam ti to rekla. Nisam ti, zapravo, stigla reći, prebrzo si zatvorio vrata one noći kada sam osetila sva godišnja doba na sebi. Od umilnih reči tvojih poput proleća, do vrelog zanosa poput leta, neobičnog zahlađenja poput jeseni, jer ne želiš dalje sa mnom, a ne možeš bez mene. I onda crveni alarm meteorologa – ledeni talas nadolazi. Vidi, disajni putevi su mi ugroženi u poslednje vreme. Nekako mi ne daš da dišem. Osećam se ankerisano, mislim lepo mi je, lepo nam je, samo da je malo manje. Od viška počela je glava da me boli. Da malo prekinemo, malo vidimo šta ćemo, kako ćemo i kuda ćemo i malo kasnije se čujemo. Magija je malo u kolapsu. Malo je krenula da se urušava. Malo kasnije se nismo čuli. 

Sa tobom je magični balon, ubaciš me u bestežinsko stanje i želim da mi to bude neverending izdanje. A onda doživimo lom, ja prolazim kroz slom, viđam te u snu, a zapravo si klon. 

Patnja sa ove, nada sa one strane magije. 

Vrati mi moj čarobni štapić.