Jesen u mom sokaku

You know, it takes two, but I don’t think I’m ready to take a step forward or a backward. I’m just fine with this state of mind. But, year is flowing, leaves are ready for the two of us. So, take a deep breath, put on your comfortable shoes and catch us if we can. The Autumn marathon has begun.

Verujem da će ovo proći, da će ponovo biti pun mesec najbliži Zemlji i da će zvezda padalica napraviti pravi vatromet pri svom padu, da ako uspem je uhvatiti pogledom i ponovo osetim svetlost duha svog. Hej, M, plašiš me ovakvim stejtmentom, a tek je za mesec dana sveta večer i jahačice metle. Stavljaj kafu na skajp, dolazim za par minuta. Izoštrila vid, sluh, udobno se smestila, also M, potpuno sam tvoja. Pa, ne znam, ne mogu, ne želim, moram, želim, hoću, neću, danju, noću i tako već izvesno vreme. Ugasila sam se. Nečujno, možda čak i neprimetno. Prekidač ne vidim, a okidač znam. Deep shit, a?! Sada je definitvno kraj. Krenuli smo u jesen desetljeća pre, a dekada jedna nam je bila potrebna i nažalost dovoljna da, evo ponovo u jesen, se osušimo od prezasićenih emocija koje su krenule da nas izjedaju. I ona priča, pile, bez obzira da li je Mesec u Vagi, Venera u Škorpiji ili Mars u Blizancima, naša ljubav je kosmička. Sada shvatam da je bila toksična. I koračali smo po asfaltu, po šljunku, po snegu, po lišću, a sapleli smo se o sopstvene korake. Jesmo li sve ovo vreme bili u raskoraku?! I svi oni planovi koji počinju sa MI, izmigoljili su se. Nismo uspeli uhvatiti nas. Ej, smaram, aj ljubim te, čujemo se i pijemo kafu ovijeh dana. Ćaos...

Uplašena sam. Ma ne, zapravo prepadnuta. Mislim da sam se zaljubila na prvu pomisao da eventualno tim pravilnim rasporedom godišnjih doba na stonom kalendaru, zovom prirode, okolnostima koje život menjaju, usklađenošću cipela sa torbom (jer sam old school tip), gde je sve u najboljem redu, dozvolim sebi da napravim nered. Nered koji stoji ispred mene, željno iščekujući razmenu naših prvih rečenica na traljavom nemačkom, malo boljem engleskom, a najboljem španskom. U redu, schwess, nerd sam, a on je nered u mojoj glavi. Kada si slobodna da pijemo kafu?-Za pola sata. Važi, čekam te na devet i petnaest, odn. 90^o desno od vrata. Ma važi, prihajam čim prije. Joooj, meni se ovo nije dešavalo do sada. On tako loše pleše salsu, ali tako dobro sve ostalo radi. Totalno je mediteraneo tip, tako sladak, tako neodoljiv, tako je uvek na pravom mestu u pravo vreme izgovorena reč, upućen pogled, tako je uzbuđujuće i tako je moguće da ću veoma uskoro odlepiti za njim, a predavanja i ispitni rokovi u jeku. A ja, ustvari, jedva čekam taj pun mesec u jesen i pomračenje na vidiku i da sve izgleda kao da blicevi sevaju, a da smo jedini koji se smatramo i posmatramo i da ništa ne bude ni noć, ni dan, ni početak, ni kraj, samo taj momenat ispunjenosti. Schwess, danke, žurim, imam teoriju verovatnoće, naporna predavanja i po toj istoj teoriji kasnim. Ljubim, čujemo se i gledamo. Tschüß.

Photo by Vesna Panov

Malkice sam popucala. Ono što se kaže, ja jesam beton i statički testirana na jačinu udarca, ali ovo je bila probijanjezvučnogzida bol. Gušim svoju savest, nekako se bolje osećam bez nje ili bar mislim da se bolje osećam ili da li uopšte ja mislim. Draga moja G, gde se nalaziš?! Pa kako gde, u svojoj sobi naravno sa gomilom istrošenih maramica, jer me je, gle čuda, uhvatio grip. Talog preveliki. Jaku, gorku, bez šećera stavi G i eto me za koji minut. Zašto stalno se vraćam u proleće i stalno puštam sebi scenu kada se mesec počeo skrivati da bi pušio i pio do totalnog odsustva istog, a naša omamljenost i omiljenost se pojačavala do potpune nirvane. Doduše, možda me je tada omamio miris celera, koji je njegova jakna dobro preuzela, ali mi je to delovalo skroz muževno, što se kaže domaćin čovek. I volim njegove šustikle na TV uređaju, obavezno servirano slatko od divljih jagoda pre prve jutarnje kafe, uštirkanu posteljinu i miris celera, bolji od diora, jer dobra supa bez celera nije. Sa njim nisam trošila vreme pripremajući se za život. Živela sam jako i glasno. Verovatno sam tu napravila grešku, previše sam bila glasna ili previše jasna u svojim htenjima. A htela sam njega svog takvog neopuštenog, katkad rezervisanog, što sav zrači u stilu predugo sam single drinker. Raspucavali smo se raznim stikerima, srce meni, srce tebi, zagrljaj meni, zagrljaj tebi, poljubac meni, poljubac tebi i uvek na ravne časti. Nismo merili, ali su nam se emotivni inteziteti poklapali. Našu google love aplikaciju ostavili smo sa starom verzijom, zaboravili punjač, baterija se istrošila, ažuriranje nemoguće. Smejali  smo se kada smo hteli, izvinjavali se kada smo morali, ali smo odustali od promena i ispustili nas. Prestala sam više da jedem supu sa celerom. Ova alergijska miholjica od jeseni mi baš nije legla.

Sa malo toplog mleka, bez šećera, slabo prohlađena za poneti i tu sam ispred firme. Ubadam pauzu , zar ne? Ma naravno, D, imam samo nekoliko minuta. Toliko je i dovoljno. Svaka čast D, tako praktičan i racionalan u trošenju sopstvenog i tuđeg vremena. Mmmmm, odlična je kafa. Pa za ovolike godine drugaričarstva (carstvo=čarstvo, prelazak C u Č), nešto sam i zapamtio. Vidi, ženim se!!! Moliiiiiiim?! Sva sreća je dobro prohlađena, da ne budu opekotine prvog stepena. Nadam se da ću dobiti prigodnu storiju u nastavku nakon ovakvog pompeznog naslova. ’’Život je zarazna bolest, koja se prenosi polnim putem sa takvom dozom zadovoljstva, do potpunog uništenja.’’ Naše kardio pulzacije su ograničene. Odrasli smo, sazreli za nove poduhvate. Upoznali smo se pre mesec dana, osetili, upali u nepoznato, bez otkrivanja, sa puno respekta, verujući u potpunost plezira bez prezira. Ona je moj perfect match i avanturista bez straha, jer život je hop, skok, olimpijska norma, zlatna medalja, skončanost i okončanost. Prostije od integrala i diferencijalnih jednačina. Kako je lep dan, lišće pada, sunce prži, sprema se nešto. O da, sprema, se, sprema,  moja pauza je gotova, ja sam polivena omiljenim mi napitkom, a ti se ženiš :))))

Hej, kad si slobodna za viđanje u četiri oka?! Lj, za tebe sam uvek kao na tacni. Naša klupica kod igrališta za 600 sekundi. Oket, nosim termos :). Šta će se desiti sutra, o tome sam mislila juče. Danas mislim da je on zapravo jedan običan čovek, a sutra ću znati da sam juče počela voleti neobično. On je potpuno van mog kosmosa i mojih svakodnevnih ponavljanja i gde osećam da mi nešto fali i gde ja dopustim da mi se omakne potpuni neznanac sa poznatim licem dobrote, neiskvarenosti, čistote, nežne brade za neprestano cmakanje iste, zaljubljenik u francuske filmove, vlasnik jednog rasnog psa, koji mi nije izgrizao cipelu, jer sam posebna, a inače redovno radi. Poklonio mi je bicikl i redovno vozimo po keju i mnogo smo smešni i mnogo nas baš briga. On se jednog dana baš potrudio da padnem sa istog. Zamisli ti to slatko uzbuđenje, romantično upakovano, kada ja čujem prvo slovo i zvuk suglasnika, a on sofisticirano gricka zubima donju usnu, zatim i drugo slovo i zvuk neprekidnog, jednoličnog tona sa očima razrogačenim i ispitivačkim-žnaš li šta ću ti sada reći. Pa treće slovo i zvuk, kada sve endorfinske sokove pokušava da sakupi, ali čuš’, oni neposlušni, vlaže mu usne, a ja želim da zaledim momenat. Četvrto slovo i onaj samoglasnički zvuk od koga ja počinjem da se bacim u besvesno stanje i izdanje, a on meda dobrić je tu da me pridrži i čvrsto zagrli, aaaaahhhhh, zvuk olakšanja. Peto slovo i mekan zvuk mmmm, neodoljivo spojenih usana, a ja ih netremice posmatram i ludački želim da ovo traje zauvek. I onda zalet u mili sekundi, korak, je’n, dva, tri i skok TEEEEEE. I ja tebe, dobri medo, snu moj na javi. Eto, sve ti rekoh, osim da mi kasni. Da li je prerano ili prekasno ili taman na vreme, ja uživam.

Jesen u mom sokaku.