Zalogajčići

You spread happiness in two ways. You are either the light who shines it or the mirror who reflects it. It is a matter of choice. Don’t waste your time. Take a bite out of both.

Sećam se te sobe sa hladnim bojama, dobro ugrejane i sa komplementarnim posetiocima iste. Prozor se nije mogao ni odškrinuti. Verovatno se želeo postići spa efekat nakon izvesnog boravka u gorepomenutoj sobi. Draperije nije bilo, jer nije si imalo šta sakrivati. Krevet je pokrivao veći deo te prostorije, da se komplementarni posetioci mogu osećati komotno, jer sve je bilo u proporciji.

Sećam se te blage neprijatnosti u očima, u mom telu, koje je svako malo htelo i imalo nešto za reć, ali mu se nije dalo. Usta su zanemela, reči isparile. Sećam se tog zatišja pred iskonski čistim, dugo željenim, jedva dočekanim činom. Sećam se tog straha u akterima tog čina, u nama. A zreli smo bili. Ma prezreli. Pokazati se u što boljem svetlu, iako je prostorija bila ne duz, nego dibiduz zamračena, osim po kojeg galaktičkog bljeska, koji se javljao u očima. Kasnije se ispostavlja da bljesak ne potiče iz galaksije, kako se mislilo zbog prethodno doživljenog orgazma, nego sa spuštenog plafona i svetiljki u vidu zvezdanog neba.

Upućivali smo jedno drugom dramske poglede, u stilu reklo bi se nešto značajno ili ne (mada se sve već odavno zna), ali je mudrije oćutati. Deluje bollywoodski. A onda je krenuo da uranja svoju glavu međ’ moja bedra, široko rasporstranjenih dlanova po lumbalnom delu moga tela, milovao me nežno, maltene neosetno, a opet tako primetno, onako hollywoodski. Tela su se morala omirisati, osetiti svaka neravnina i eventualna hrapavost. A neravnina i krivina na pretek, uzbuđenjima nikad kraja. I najednom nagli pogled ka meni, naboranog čela, obrva u V, izranja iz mojih bedara, približava mi se dah na dah, naglo me privija ka svom trbuhu i krećemo da plešemo potpuni scenski tango, sa mnoštvo zahtevnih figura, skoro pa akrobacije. Na početku stav zatvoren. Grudi na grudi, obraz uz obraz priljubljeni, stvara se trenje. On stabilno diktira vožnju i sve u dvočetvrtinskom taktu, ja slobodna, poletna, okretna, sa neverovatnom fleksibilnošću bokova. Vežbali smo te noći, onako baš maratonski. Savlađivali smo svaki pokret do detalja, više puta ponavljali, akcenat stavljali na one koji su nas bacali u nesves’ bez t. Nismo dozvolili da nas prvi tango oda amaterizmu. Delovali smo jako uigrano. Savijenih kolena, u najintimnijem stavu, raspamećene strasti koja je varničila pri svakom pokretu. Tango nuevo u horiznotali, sa povremenim prelazima u vertikalu i tako iznova, performans za pamćenje. Cedili smo se od znoja, cerili se od zadovoljstva, cepali posteljinu pod nama. I onda krećem da brojim zvezde sa spuštenog plafona, jer me razbija intergalaktički, obuzimajuć ,maratonski, sa ispunjenom olimpijskom normom, orgazam. Buka sve veća, stiče se utisak da imamo ogromnu publiku. Ali ne, Mario Gece je zatresao Serhiovu mrežu, dok se meni mrežnjača tresla od priređenog mi bljeska. Moj vođa tanga i ja smo pogledali najzanimljivije detalje planetarno najbitnijeg događaja. On se radovao zbog svojih sunarodnika, dok sam ja uvijala svoje ekstremitete oko njegovih, jer pobeda se mora proslaviti, zar ne?!

U ovom nuevo tangu otkrila sam nuevu sebe. Borbenost mi ne nedostaje. Istrajnost, takođe. Strpljivosti sam se naučila. Sećam se godine, meseca, dana u nedelji, tačnog vremena kao sa govornog automata 195, kada smo se pogledali i nastavili da se ne gledamo, a da se tražimo. Ima tome pola decenije. I ne moramo se viđati, ne moramo se ni čuti, ali se možemo želeti. Bez pretvaranja, ali stidljivo, sa strahom od nemogućnosti kontrole nad željenim, jer su nam putevi udaljeni, životi na krajnjim tačkama kateta pravouglog trougla, sa mnoštvo prepreka da napravimo našu hipotenuzu. Taman pomislim da se približavamo hipotenuzi, jer klik u vidu jedne nedelje nerazdvojenosti naše mi stvara jasnu viziju, ali nakon toga on nestaje, postaje jerk, ja postajem crushed, a vizija blurred. A naša nedokazana teorema: blocked² + jerk² = blurred vision².  U redu je katkad filozofirati, kao način pronalaženja izlaza iz blokade. I tako do narednog susreta. Tada ponovo od maglovite vizije postaje jasna vizija.

Ja se ponovo usudim da pomislim, ustvari poželim da se više ne tražimo, već da se pronađemo. On se odmah ubaci u tu dimenziju izgubljeno-nađeno, baci mi zlatnu prašinu u oči, bude tu kraj mene, ispred mene, iza mene, sa rokom trajanja od nedelju dana. Nikako da ukapiram da konzumacija prestaje  nakon isteka roka, zbog eventualnih, neželjenih nus pojava. Ali se grickamo za to vreme tako slatko. Doduše, ja njega spolja, on mene iznutra. To su ti neodoljivi zalogajčići. 

I zašto mi ove misli naviru dok zgrčena na uglu kreveta čekam da se on spakuje, jutro nakon maratona. Spolja blistam, unutra se dinstam. On nikada ništa ne govori. Lažem, priča ko navijen. Nezaustavljivo govori o nebitnim stvarima. A nova ja strpljivo slušam. I pogleda me tako kao da peva don’t cry for me Argentina, the truth is I never left you, samo grickam tvoje granice izdržljivosti. Taj hladan Nemac, u krevetu je pravi đavo, i na kiši i na vetru uvek stoji pravo. Netremice se gledamo, dok svako u sebi peva pesmu momenta. Potpuni stranac u telu domaćina, emotivno iskrivljen, veštački satkan, sa ugrizom na kome bi mu Suarez pozavideo, ubica mekih srca u pokušaju. 

Ispratila sam ga do aerodroma, pozdravili se kako dolikuje u zemlji domaćina i Čujemo se!!! Teorema i dalje bez dokaza.