Desila se ljubav

Reliable and promising. Open and honest with me. Burning desire. Attractive passion. Spontaneous and variety. That’s the way of life I prefer and always willing to contribute to the process.

Kolotečina izaziva koroziju i zato je neizbežno da stalno istražujem sebe i tražim se. I nađem te. I čvrsto te hvatam. Reklo bi se ugrabim te i priljubim se. Dočekana bejah kraljevski, potpuno senzualno, prefinjeno i rustično, pomalo mistično. Dugo sam šetala avenijom Slobode, a.k.a. Avenida da Liberdade. Ovo ''dugo šetala'', jer se dužina iste meri kilometrima. I sve tako dok te ne ugledah na trgu Restauradores, a.k.a. Praça dos Restauradores i osetih neviđenu poletnost i u isto vreme slobodu i povezanost.

Takav si ti, ljubazan, nasmejan, neodoljivog šarma, romantičan, nezavistan, mozaičan, ne zanimaju te svetski trendovi i dalje si tradicionalan. A to ume tako da pomeri iz balansa i baci u reljefnu magiju, gde se hoda kaldrmom, stalno si negde između prošlosti i sadašnjosti i ponašaš se u skladu sa momentom. I dok šetamo Baišom i sudaramo se sa mnoštvo zaljubljenih lica u Rua Augusta, ne ispuštaš me, grliš me neprekidnim povetarcem, uz nesebičnu pomoć Atlantika. Opija me miris fino spremljene sardine i marela likera, ali ne, nisam gladna, oči su mi nahranjene. Jednostavno, ni ne dozvoljavaš mi da skinem pogled sa tebe. Osećam da sam se navukla. Porok si i sve ću potrošiti na ovo jedno čudo. Puštam i prepuštam ti se. Tvoja sam. Vodi me.

I onda, nekako niotkuda, pojavljuje se nešto tako nestvarno lepo – Trijumfalna kapija, iza koje se pruža fantastičan pogled. Nepregledna daljina vrlo brzo postaje pregledna. Trgovački trg, a.k.a.  Praça do Comércio. Nemo posmatram hiljade zaljubljenih, ili ih ja sve tako vidim, na jednom divnom prostranstvu okruženom elegantnim arkadama. I svi nekud žure i svi u istom pravcu. Predlažeš mi da se i i mi uputimo tamo. A nekako nas je i miris vodio. Kad tamo, sjaj i blještavilo i plavetnilo. Reka Tejo se zahvaljuje Suncu, koje je doprinelo da sjaj bude intenzivniji. Ja sam se zaljubila. Iskusan si ti. Umeš sa ženama. Vodiš me u Can the Can i naručuješ mi sendvič sa sardinom i ananasom i bela sangrija podrazumevano, da ako uspem se oporaviti od priređenog mi šoka. Osećaj neponovljiv. Štipam se. Ne verujem. Stvarno je, ti si stvaran, mi smo stvarni. Nežan si. Ne prestaješ me milovati. Atlantik ti uvek pomaže, jer prijatelji zato i služe, da pomognu kada je najpotrebnije. Dok uživam u pogledu, ispijajući belu sangriju sa vanilom i cimetom, vraćam dušu i telo u stanje spremnasamdakrenemdalje, ti skačeš sav srećan i lud i predlažeš jedan mini hiking i govoriš mi da bih te upoznala moram tuda proći.

Često primetim sve, a sve češće ne govorim ništa. Brinem, to da. Optimista sam i to da. Upadam u nevolju, to da. Pravim greške, normalno. Učim lekcije, jasno i glasno. Ne, nisam ta koja ne ume reći ne, ali ovoga puta sam dotičnu rečcu izbacila iz svog vokabulara. Prilagodljiva sam datoj situaciji. Jednostavno, it's a gift.  Zato i ja skačem i ponašam se ludo od sreće neizrecive, jer je to prenosiva bolest i pridružujem ti se u vreloj (u pravom smislu te reči) avanturi. Sunce u zenitu, celzijus ludi od brojki, kaldrma nije kaldrma, to je kaldrmetina. Sve ovo pod nagibom od 45o. Ne mogu ni da se pitam sa mozgom, jer se isti usredsredio na disanje. Saobraćaja nema, osim po kojeg dupke punog tramvaja dvadesetosmice.

A ti me ne puštaš, stepenica beskonačno mnogo, vodiš me do srca Alfame – uske ulice, stanovnici sa ličnom kartom bezmalo iz devetnaestog veka, miris roštiljane ribe svuda oko nas, provlačimo se kroz tek opran veš ostavljen da se suši tik iznad roštilja, svako malo projuri pored mene Cristiano Ronaldo u malom, jer kaldrma na nagibu idealna je za sticanje kondicije. Festivalska atmosfera u tvojoj omiljenoj Alfami, a sada i meni omiljenoj. Ti ne prestaješ da se smeješ mojoj reprezentativnoj ekspresiji lica u vidu ribe na suvom. A cilj nije tako blizu. Doduše, ja zapravo i ne znam naš cilj. Ti bi da me iznenadiš, mada si sam po sebi već iznenađenje. Naravno, ćutim, ne govorim ti to, samo ti upućujem topao osmeh, da doprinese već uzavreloj atmosferi. When I have crush on someone, that's what I have on my mind all the time. That someone is my world and I can feel it.

Dok mi se motaju ove misli po glavi, najednom se ispred mene pruža živopisna građevina, koja, gle čuda, leži na samom vrhu Alfame. Poskakujem od zadovoljstva, u stilu nekontrolisanog mlataranja rukama i nogama, a ti stojiš sa strane, netremice me posmatraš i uživaš u performasu koji pružam. 

Zamak Svetog Đorđa (Castelo de S.Jorge), prošaran arheološkim ostacima, sa mnoštvo borova koji umiruju temperaturu zidina zamka, upotpunjuju osećaj prijatnosti i dočaravaju veličanstveni pogled na Tejo i krovove stambenih i monumentalnih građevina na lokaciji ''centar svih dešavanja''. A onda pravim okret i shvatam da si ti centar svih dešavanja. Uh, dnevna doza perfekcije uzeta. Hvala ti. Vrlo vešto, lagano i neprimetno me hvataš za ruku i lepo pričamo i vidimo se uvek i kada se gledamo i kada žmurimo. Da li je to sudbina ili fado ili je to jedno isto, meni je svejedno. Samo neka traje. Na pola puta između Sunca i Meseca, ti odlučuješ da me vineš u još veće visine, pravac visoka četvrt – Bairro Alto i pružiš mi ugođaj za pamćenje. Duh baroka i romantizma, upotpunjen iscrtanom keramikom po fasadama i zvucima buržoaskog fada, podiže pritisak, ubrzava puls i poželim da se nikada ne probudim iz sna. Ti, dragi moj poeto, to ne dozvoljavaš. Puštaš me da i dalje sanjam?! Ne, a?! Kažeš da je ovo java. 

U redu, u redu, uživam, opuštenih mišića do maksimuma, stopala naoštrenih hedonizmom i fokusiranih čula, da ako uspem upiti  svaku sudbonosnu reč ove hipnotizirajuće muzike. Mesec obasjava Rua da Rosa, žamor mladih glasova svuda, leđa dodiruju još uvek toplu keramiku na fasadi, mi telo uz telo i da, vinho verde uredno servirano, čaše su tu, salut. Vrhunac na pomolu?!

Obrigado! Lisboa, eu te amo!

Potrebno i sasvim dovoljno znanje portugalskog.