Unija skupova.

Hoću.

Želim.

Osećam.

Uvek.

Volim.

Nećeš.

Ne želiš.

Ne osećaš.

Nikada.

Ne voliš.

Unija naših skupova: Opušteni kraj.

Bitno da je opušteno.

 Kada pogledam oko sebe,

vidim tople oči i emociju koja greje.

Kada pogledam iza sebe,

vidim nežne ruke,

koje čuvaju me u trenucima nelagode.

Kada pogledam te,

bolje nije moglo da bude.

Neka žmurke traju.

Pu spas za sve nas.

Ti, kako si?

 Dan je ispunjen mišlju o tebi

da egzistiraš negde na ovoj planeti,

dovoljno blizu mog srca

i perfektno udaljen,

da ne budeš pogođen emocijama mojim.

Noć me baca u iskušenja,

šta mi je činiti dok daleko si.

Da li da pišem

ili ignorišem 

i samo mislim o tebi,

jer to je jedino izvesno.

Jutra su uvek najbolja,

puna planova

i neispunjenih želja,

ali težnja je velika.

Srećem te,

mada uglavnom ne,

nebitno je,

misao o tebi prebrodi sve nedaće,

pretvarajući ih

u nade da biće sve....

sa nama u glavnim ulogama

u filmu koji se ne završava, 

jer ljubav sve rešava....naša...

bitna i opuštena,

vremenski neograničena....

ti, kako si?

Evo...

Vazda...bilo...uvek...da...se...ponovimo.

 Dan trinaesti, 

mesec ko zna koji 

i pregršt drugih vremenskih odrednica 

ukazuju na paralisanost jednog tela i uma 

što ne prestaje da misli 

koliko je divan tvoj vešto neplanirani dodir 

i mirisni poziv za ples. 

U tim zamrznutim momentima, 

vrelina topi sve naše strepnje…

Ti si uglavnom iza mene, 

bešumno pratiš moje kretnje, 

ja pokušavam da glumim, 

umesto tebi da odmah dodelim oskara. 

Znam, nije u redu, 

da volim svaku tvoju dlaku 

i znam da ćemo se naći. 

Znam da previše smo tudji, 

iako se gledamo kao ludi.

 

Znam da jako smo mudri za troskok u dalj, 

a suviše je vlažan pesak. 

I tako, dok prasak se naš dešava, 

uvek je samo da se prespava, a u stvari, 

biće da emocija sve rešava…

vazda...bilo...uvek...da...se...ponovimo.

Unija naših skupova obuhvata elemente emotivnih strahova i drugih požuda.

 Mi se ne volimo, mi se mrzimo, do neba i nazad i što smo više u krevetu, za stolom, na stolu, u tuš kabini ili u nekoj divljoj sredini, mi se toliko mrzimo, da pucaju prohromski ventili.

Razmišljam evo već nekoliko dana, da li je moguće da sam u orgazmu pri svakom našem razgovoru?!

Da li sam sebična ili sujetna slika i ton, dok mi držiš govor o nebitnim, u svari bitnim, klimatskim promenama u našim pozama. 

Gde sam i koliko vlažna, dok me mazi tvoja... reč.

Sa nama ćemo biti fini, dostojanstveni, pažljivi, 

vredni tragači emocije što tera nas 

u intimne detaljne igrarije.

Sa nama srećna, da hvala.

Sa nama srećnija, uvek.

Sa nama dobar dan, trudim se.

Sa nama miran san, zauvek.

Mrzim te...

Nedeljni sadržaj.

Nedeljom mašta tapše me po ramenu,

omiljena pesma se vrti,

supa sa knedlama na ringli,

misao u daljini,

neplaćeni računi,

posteljina izgužvana,

prodoran miris kože na jastučnici,

tvoja usna sočna 

i pogled što skida

sve moje slojeve,

da osetim se najbolje.

Vreme je sadašnje,

osećaj ne jenjava.

Kako bih te...pozvala.

Ništa ti ne bih rekla,

neka tišina teče,

a kad dođe veče,

moj komad sreće

se okreće,

osmehuje široko,

meni toplo,

a emocija skroz duboko...

Viski i urnebes.

 Ne brinem za nas.

Bićemo tu,

rame za odmor,

koža za dodir,

kosa za maženje,

podlaktica za češkanje,

ključna kost da ubaciš nos

i mirišeš na moj parfem.

Verujem u dublje sutra,

ljubim te uvek i prekosutra.

Dobar dan za poneti.

 Uvek imam taj jedan san.

Ne, nije onaj kada si ti u beloj košulji.
Nego ovaj drugi, kada sve pršti od vlažnosti.

To je ona vrsta sna koji maltene nije ni došao,
već je otišao, jer si ti tako želeo.

Sporadično se javlja, da podseti koliko sam slaba.

Je l se budiš noću kao i ja?
Je l preturaš po glavi sve ono što nismo jedno drugom rekli u snu?
Je l osećaš isto što i ja? Teskobu kada nismo blizu.

Vozimo se da sve je u redu,
kotrljamo svakodnevicu,
bivstvujemo svako u svom domu.
Nestajemo i pojavljujemo se,
želeći da se izbrišemo,
a najbolje tek dolazi.

Da imaš dosanjani san,
želim ti uvek i vazda dobar dan.

A ja?!
Budna odavno,

spremam nam doručak

za poneti.

Od prvog trena.

Znaš onaj smisao što popunjava sve što je pocepano na sitno, a bog'me i na krupno.

Znaš onaj smisao gde gledamo se i ispričamo se siti dok uživamo u tišini.

Znaš onaj smisao čvrstog zagrljaja do ostajanja bez vazduha, a i briga nas za isti.

Znaš onaj smisao kada odeš i nestaneš i nema te, a ja sam tu.

Znaš onaj smisao kada prođu nas žmarci čim ugledamo najtoplije oči.

Znaš onaj smisao nepredvidivosti što spojila je naše nebitnosti.

Znaš onaj smisao kada ne poznajemo se, jer znamo se.

Znaš onaj smisao u ovom besmislu kada volim bezuslovno.

Bitnost jedne svakodnevice.

Koga nema, bez njega se

radi,

stvara,

jede,

spava,

sluša vetar,

pušta film,

vozi,

druži,

pije,

igra,

gleda sneg,

čisti šajbna,

desi se i po koja tajna,

ode se i do okeana,

završava se knjiga,

okreće se nova praznina čistog papira.

Koga nema, na njega se misli.

Svaki dan.

Nova godina, isti pogled.

 Nemam bekap plan,

imam ovaj dan,

imam jasnu želju,

nemam pojma kako,

imam tebe,

mudro moje,

što uvek misli za oboje.

Sve ovo i mnogo više

je divan prikaz emocije,

što puca po šavovima,

kad god si blizu mojih krajeva kose,

jer tuda prođe tvoj obični dlan.

Ta mikronska udaljenost tvoje kože remeti me,

blago tebi, jer ti se može.

Premda je sve samo san,

koji vešto izbegava javu,

gušeći sva čula.

Da, dobro si me čuo.

Mada je nebitno, iako je sve.