Drugo, novo, staro?!

 Jesen radi svoj pos'o,

pada neprestano.

Mi, svako u svom prirodnom okruženju,

kotrljamo dane,

smejemo se na raznorazne tuđe šale,

sa satnicom obaveza,

jer tako zahteva svaka veza.

Porto, photo credit Mila P.

Zastanemo na tren,

postavimo sebi nekoliko znakova pitanja,

da li smem da želim da volim i tebe...

Ostajemo nemi.

Ne, nismo u dilemi,

jednostavno, nismo spremni.

A ti, kako si? 

Drugo, novo, staro?

Je l je težak taj korak?!

 I tako smo nakon fine uzbuđenosti,

slučajno ne, 

namerno zagarantovano,

došli do brisanog prostora

sa jakim vetrom

i svim mogućim i nemogućim

padavinama,

koje peru sva osećanja,

da vratimo se na fabrička podešavanja

i budemo ono što nismo

i ne moramo,

ali valjda tako želimo.

Photo credit: Mila Panov

Svi naši izbori

sa kojima se nismo izborili,

ostali su samo naši,

neraspakovani, 

ali malo načeti,

da grebuckaju mozak

i postavljaju pitanje,

je l je težak taj korak?!

Jasno je kao ovaj sivi dan,

ne želimo se do srži,

a ljubav upravo tome i služi.

Bitno da je sada

sve kao pre,

prosto prošireno,

lagano,

bez glavobolje.

Sve ostalo,

nebitno je...

Kad zažmuriš, ti voliš i kažeš dosta je, iako je sve.

 Ljubim te, pa se čuvamo...

od svih gadosti što preplavljuju naše radosti,

od svih misli koje nas progone u skloništa,

gde, u stvari, nema spasa,

od prekida naših zajedničkih niti,

prosto proširenih rečenica

i drugih požuda.

Photo: Mila Panov

ljubim te, pa se čuvamo

za dug dan i miran san.

Nećemo se čuti,

ljubim te,

ne okreći se...

uživaj u ćutnji.

Ako si, neka si, dobro je.

 Ako čuješ da prestala sam.

Nisam.

Ako sanjaš da odustala sam.

Nisam.

Ako tražiš način.

Imam.

Ako si u izgovorima.

Jedan sam od njih.

Ako ti je vruće.

I meni je.

Photo credit: MP, Porto

Ako ne spavaš.

Vrata su otključana.

Ako te nema.

Tako treba i biti.

Ljubav je tamo gde si ti.

Ja sam dobro, hvala na pitanju.