Leksikon

Imam one dane,
kada izgledam 
kao zaostala sapunica iz kade
i oprana kosa,
neočišćenje dlake,
želim da verujem da
priviđa mi se nestanak struje,
dok uporno glumim romantičarku
koja truje.

A mlad, pun i razuzdani mesec,
što kišu pušta,
da izgledam kao pospana kokoška
i snovi koji nisu snovi,
već kotrljanje po krevetu
i pitanje noći,šta ću jesti,
ima li kraja ovoj besvesti.

Da li se ljubav lepi za zube?!
Kada ću rasprodati sva sećanja na pogrešne ljude?!
Koliko hiljada minuta treba proći,
da ukapiram koliko sam blažena
što mogu jesti poluoprane trešnje, 
a da želudac ne zakmeči?!
Zašto su ukinuti leksikoni,
kada sam bez straha mogla velikim slovima
ispisati da si mi simpatija?!
Zašto uvek ponedeljkom 
isečem prst na papir, tanak i beo
i nikako da ukapiram da je život 
em šaren, em debeo.

Gde žurim?
Uglavnom u sopstvenim mislima.
Gde živim?
U bezkonačnim pokušajima 
da nađem priključak za punjač.
Da li preterujem?
Najlakše i bez problema.
Potiskujem činjenicu da smo vihor na parkingu,
čim ugledam te,
onako kao Klark Kent, 
kako supersočno i bahato kontrolišeš
svoju desnu ruku.
Poligrafski si istinit,
muzički obogaćen,
najviše se voliš,
osmehom raspršuješ sve nade
da nije život dvesta žena.

Možda sam empatična,
dokaz nemam da sam anksiozna,
test ličnosti je rekao preokupirana
da struja napokon dođe,
osušim kovrdže
i budem spremna 
pre poziva jednog supermena.