Kad softver zakaže, kompas kaže....

Dobro ti je u tvom društvu.
Svratiću da popričamo,
koliko je lepo što gledao si me povremeno,
prišao nisi, jer mozak je u krizi,
pustio si da krčkam se do besnila,
kada bi trebalo nešto preduzeti,
jer priča se da čuda su moguća.

Moja verzija tebe odvela bi te do ludila,
pošto sam ja tako duhovita,
a svetlost neznanja gora je od svakog mraka.

Šteluješ alarm da te podseti
kada se treba osmehnuti.
Listaš aplikaciju
koja saopštava tvoju trenutnu lokaciju -
proleće je, sedi tu, ne mrdaj, polen je u naletu.
Ponovo baciš pogled u mom pravcu,
jer literatura kaže ne više od dva, tri puta
u šezdeset minuta, škodi očima.

Photo credit: MP

Ispustiš ton kada društvo vikne 'de si momčino.
Ja za susednim stolom,
pokušavam da šazamujem
iz koje pesme si izašao ranije,
nisi sačekao takt do kraja,
poslao si piće mom stolu
i zbrisao bez pozdrava.
Nikako da se uključim na režim "kratak fitilj"
i da me onako narodski zabole 
za tvoje prvotromesečne pubertetske
znakove pored šuta,
jer puta nema još uvek,
tvoj softver kaže rano je za duge staze.

I tako svaki put kada se sretnemo,
kilometrima daleko,
povlačeći jedno drugo energetski,
širimo rumenilo,
valjda nam je malo neprijatno,
što nešto tako obostrano,
pretvaramo u kondicionalni podsetnik,
da smo mogli biti mi,
samo da smo se ažurirali.