Epidemija pipa...

Ja na talasu euforije
dohvatim se folije,
spakujem ti kolač sa višnjom,
probudim se uz zvuke
ne loži se, ovo je dva'es' prvi vek,
prvo slikaj, pa podeli uz natpis
mojoj voljenoj bebi.
I naravno, ma kakva užina,
kad frajer doručkuje biznis kafu i omlet
za dvestapedeset dindži.

Iznova se pitam u kom sam tripu,
kada prikazujem se kao kompletna budala,
a zapravo gajim neko uzvišeno osećanje i nagon
da zadovoljim i tebe i sebe,
držeći ravnotežu za ruku,
da ne skliznemo u carstvo dekadencije,
gde je orgazam jedino sveto pismo.

Photo credit: Ivana Jovanović

Neko će pomisliti šta li se vrzma u njenoj glavi?
I šta je to tako božanstveno lepo
što mami joj osmeh svaki dan
da izgleda tako legitimno?!

Nakon svih mogućih i nemogućih lokacija,
kombinacija i ostalih čudnih formacija,
došao je red i na tebe da ukrstimo koplja.
Sviđa mi se to naše već viđeno
upoznavanje i prepoznavanje detalja,
što svake godine resetujemo se
na fabrička podešavanja
i uvek se zbog jedne stvari sporečkamo,
zbog razmenjenih bacila kada se prehladimo
i savršenog leka - nema sna bez znoja.

Epidemija pipa.
Nije zaobišla ni tvoje ozbiljno lice mrgodnog izgleda,
što sve vidi, ali posao ti da se foliraš.
Iz naše poslednje edicije jesmo zajedno, a hidriramo se odvojeno,
izdavajam naše divno veče sinoć,
dok cepali smo se od smeha,
što prvi put pustio si turu.
Ekipa okupljena, atmosfera napravljena,
ti i ja kao mi u nestajanju,
polarni vorteks u neprestajanju.
Previše moderni da za ruku uhvatim te.
Previše naplašeni da emociji prepustiš se.
Previše licemerni da kažemo da volimo se.
Ljubav peglamo na pari,
jer previše uštirkani smo na javi.