New Mexico, jedna istina

‘’ You arrive and the night is alive, you are shining light....we made a connection, a full on chemical reaction....you are force, you are a constant source’’

Obožavam vazduh mog Nju Meksika, prepunog prašine i vrelog ukusa, dok širim veš na terasi, uredno peškiri napred, gaće pozadi i sve to prikačeno dvema štipaljkama radi lakšeg raspeglavanja, jer komšiluk ionako previše zna. Znaju kad je puštena mašina za beli veš na devedeset stepeni, kada za šareni veš na trideset stepeni. Meni je nekako to skroz slatko ili sam se toliko saživela sa tim da od gorkog ukusa voajerskog komšiluka počnete ličiti jedni na druge, pa postanete šećerleme.

Moj Nju Meksiko govori pregršt dijalekata. Od doktorske uštogljenosti vrlog ortopeda, preko pijanog i dostojanstvenog pogleda komšinice advokatice, do narkomana koga svi zovemo Luče i koji je naš bodyguardyard. Sa nekima sam na jutro, kako ide, gura se nekako. Pojedini su prilično detaljni, oooo komšinice, pa to neka nova frizura...ako, ako, lepom biću sve lepo stoji. Neki, pak’, su zaštitnici građana, komšika, ko te prati večeras....suviše si elegantna, verovatno imaš konvoj doprativača kući. Ako se po mirisu dan poznaje, ja tačno znam kada je ponedeljak. Učiteljica u penziji po starom dvadesetovekovnom običaju pali ringlu u 7.00 ponedeljkom i sve miriše na pasulj sa rebarcima. Njena kuhinja je pupčanim zidom zauvek vezana za moju sobu. Šerpicu mi uvek šalje najkraćim i najbržim putem. Razdere se oštro, ja kao po kazni se pojavljujem na prozoru i pre nego dostavi mi ručak, odslušam pesmicu kako samo kosti od mene i da žena bez mesnatih krivina nije ni za lek. Uporna je da od mene napravi medikament.

Dok kačim poslednji par čarapa i razmišljam kako se previše prosipam u svojoj rutini, kompas pokvaren, odavno sam u laganom hodu, mrzi me da trčim, nagoni svi na broju, neuhranjeni, nemam izbora, ali imam bogatstvo, imam mir, u tom mi zvoni telefon. Zove me Paja.

-Pluto, što se ne javljaš?!

–Kačim veš.

–Ponovo si u kosmičkom razmišljanju. Vadi se brzo iz te kofe. Spremaj se, idemo u Diznilend na pivo.

–Nemam izbora.

–Imaš bogatstvo.

Photo by MP

Paja i ja, kao dve lujke, sedamo na bajs i vrtimo do Diznilenda sve u šesnaes’. A zvezda kao užarena lopta. Samo najizdržljiviji (kompletne budale) posećuju Diznilend u gluvo doba. Tamo nas dočekuje Boban. Pomazimo se sa njim, oglušujući se na natpis : ziPa, konj ujeda. Naše mesto slobodno, Šilja doneo dve dobro ohlađene hmeljske vodice. Svaka svoj ris hladi u reci. Paja, onako sva kesičasta podno plavih očiju i sumnjiva dvesta posto, jedva je izdržala do pola flaše krenuvši sa ispričavanjem svoje krimi priče. Ništa nisam spavala noćas. Mislim da sam sada definitivno prezrela za čistilište. Popila sam svu onu rakiju za lek. Nisam sama. Pored mene i mojih demona, bio je i on sa svojim demonima. Razlili smo se noćas, po ko zna koji put poslednji. Moji delići su kod njega, a on me iznova prosipa.

Šilja uviđa serioznost situacije i bez reči donosi još po jedno. Noge ’ladimo sa ubeđenjem da će se i glava ohladiti. Međutim, avaj, glava se upliće tek tako, reči, misli, vreme, sve se to vrti, vrti, vrti do potpunog iščezavanja. A flaše se nižu jedna za drugom. Redni niz prekidam i odlučujem da bešiku darujem savršenim poklonom. Pražnjenjem. U Diznilendu pored Bobana i wc može da ujeda. Čekam u redu i pripremam svoju auru. U mentalni aspekt spokojstva, dok mi je bešika puna, naučila sam da upadnem razmišljajući samo o dobroti i plemenitosti (šta sve čoveku pada na um po vrelini i sa promilima).

-Hej ćao, mislim da se znamo.

Sakupljajući analogni zvuk i digitalizujući sliku, uočavam da se mladić, slepljen oho lepkom za moje rame, obraća upravo meni. Lepo miriše. Fuj. Smejuljim se cupkajući.

–Sumnjam.

 –Živiš tamo i tamo, stanuješ na tom i tom spratu, nosiš braon torbu i štikliraš se obavezno.

– Menjam torbu, a menjam i obuću. Otkud si se stvorio?!

–Iz fundamenta. Komšije smo, al’ ti kičma prava, ne primećuješ.

–Nemoguće. Naš Nju Meksiko je jedna domestik atmosfera, maltene rođačka.

–Gle’, u mom porodičnom stablu te nema. Mada, možda se upišeš. Možeš me zvati Vukašin.

–Vukašine, pa ti si i opojan.

–Opojan?! Mali korak za čovečanstvo, ali veliki za upis u birački spisak mog porodičnog stabla.

–Opojan u ukrštenicama je sinonim za opevan. Ključ je u akcentu. Kako koji epski ciklus zakačiš, tako se i zoveš. Vukašin, Marko, Vuk i ostale istaknute ličnosti.

Bešika je krenula opako da se buni, jer se vlasnica iste potpuno refokusirala. Epski komšija to primećuje i onako sav visok i širok preduzima neophodne korake, puštajući me u toalet suprotnoga pola. Paja se u međuvremenu jako zabrinula, pa je nastavila u istom ritmu, izgubljena u prevodu i bezuspešnom dozivanju. Fundamentalni Vukašin, ja i moja uzjogunjena bešika koračali smo po flertu dobrih sat vremena. Otud i razlika po koži od bratela. Predivno.

Možda ovo izgleda kao dobar čokoladni fil reforma torte i da je istina tamo negde u dosijeu X, ali sve ovo je bilo u Dekartovom koordinatnom sistemu XYZ i prašina je dignuta.

Istina je da mi je bajs ostao u Diznilendu. Šilja mi naplaćuje ležarinu već nedelju dana.

Istina je da mlad mesec nad Nju Meksikom štipa našu podsvest, pušta pipke i zaposeda nas. On je pokušavao da napravi promaju u kolima, puštajući neku amortizirajuću muziku da pojača vetar u mojoj kosi.

Istina je da smo se pretučeni od vrućine sreli, lukavo upoznali i ludo ljubili.

Istina je da mu je soba okrečena u zeleno. 

Moj grad, jedna istina.