Dolina sreće

Realnost! Iskrenost! Odanost! Mudrost! Ponos! Ja naprosto uživam u toj neograničenosti svojih snova. Onaj osećaj kada ne postoje dovoljno visoke planine, nepregledne doline i široke reke koje mogu sprečiti da me zadovoljstvo opseda i zaposeda. I tako ja u snu, a i na javi, pevušim ili bar pokušavam da pevušim ’’ain’t no mountain high enough...’’.

Premijerama se radujem sa određenom dozom bojazni zbog eventualnih neprijatnih iznenađenja, jer koliko god treniram, gotovo uvek nisam u kondiciji kad nastupi neprijatno iznenađenje. Postojalo je izvesno strahopoštovanje prema glomaznoj zgradi punoj znanja, gde je sve u istoj bilo glomazno, od holova, preko amfiteatara, laboratorija, nastavnog i vannastavnog kadra, klubova za predah od prekomernog studiranja, do glomaznih šolja u kojima se služila jaka, crna, bez šećera da ako uspe nas razbuditi u jesenjim kišnim jutrima, jer oktobar je to. Mi, petlići u premijernom semestru, bili smo kao pušteni iz kaveza. Strahovali jesmo, ali i radovali svakom novom danu, jer je donosio nove situacije, nova predavanja, nove vežbe, ponovna ispijanja kafa i kokti, nove poglede, nove slučajne susrete po holovima.

Kiša tog oktobra nije znala za NE, kišobrani nisu uspevali odbraniti se od tih udara po kvadratnom milimetru. Ulazim u hol fakulteta, ne uspevam da se ogledam u  ulaznim vratima, jer to bejaše standardna procedura, borim se sa pomahnitalim kišobranom i branim neuspešno od vode na istom i osećam da naglo gubim ravnotežu i da me sila gravitacije neviđenom brzinom privlači mermernom podu. A odmah zatim, u milisekundi osećam jak stisak u predelu desne nadlaktice i izvini, izvini, izviniiiii, kasnim na predavanja kod Zmije, nije bilo namerno, izvini. Kao pravi petlić ne uspevam da progovorim, mada imam bogat vokabular. Kažem ja, strahopoštovanje prema svemu u ovoj zgradi. Jedino što uspevam je da odgledam objekat koji se izvinjavao i žurno otrčao. I bogami, imala sam šta i za videti, pravi paket aranžman. Slika sa tonom i to kakvim. Divim se samoj sebi kako uspevam da uhvatim momente pre njihovog nestanka. Brada stara dva dana, kosa uredno pokisla, nos koji nije iz kataloga i iz serijske proizvodnje, dakle na upit, malo duži, jer kako drugačije zapamtiti profil i ton  koji za trenutak, a možda i duže, parališe. Ta slika i ton koji su bili kao bljesak, urezali su se. I studiranje je odjednom, tako neprimetno, počelo bivati sve zanimljivije. Stariji od mene taman toliko da bude dobar vodič u toj zgradi. Sretali smo se često. Ma sretali smo se stalno, jer sam detaljnom analizom došla do njegovog portfolia, imena i prezimena, godine studiranja, broja indeksa i naravno rasporeda svih predavanja i vežbi. Kolege i ja smo uvek nepogrešivo bili u klubu kada i on, na tačno određenom spratu, ispred tačno određene laboratorije gde i on, ali osim po kojeg pogleda i uzdignutih obrva, što je značilo zdravo, drugo ništa nisam dobila. Meni je to bilo sve. Činilo se da će studiranje proći bez reči.

This photo belongs to respective owner - Jelena Antić

Rešena da to prekinem na početku druge godine, jer više ne bejah petlić, saznajem da moja slika sa tonom više ne zaposeda našu zgradu. Naime, spašava neke bogatune po kalifornijskim bazenima. Ali je i dalje zaposedao moj um, svaki pedalj mene, a ponajviše u predelu trbuha, jer pri svakoj pomisli na njega, unutra se dešavao cunami. Mazohizam na delu, sve to itekako prija, ali i izjeda. Studiranje se moralo nastaviti, a ja sam konstantno, onako za sebe, pevušila ’’ain’t no mountain high enough......to keep me from getting to you babe’’. Naravno, bilo je momenata kada su druge pesme bile na repertoaru i činile te iste, gore pomenute momente, čarobnim i neponovljivim. 

Nova, finalna, sezona jesen/zima je krenula. Ostalo je još naprstimajedneruke ispita. Časovi se nisu smeli propuštati, jer stigli smo do srži inženjerstva. Zmija (strašni profesor) nas je postrojavao, a uvek nas je bilo dosta, jer svako ko nije položio njegov ispit morao je iznova posećivati predavanja. U jednom od tih postrojavanja čula sam ton, vrlo prepoznatljiv, slika se nije prikazivala, ali ’’ain’t no mountain high enough...’’ je počelo da zuji u ušima. Moja slika sa tonom se vratio. Jaka ramena, tu i tamo po koja seda vlas, prepoznatljiv nos i zagonetan, a neodoljiv osmeh. Muškarac, reklo bi se.

Hej, ćao, kako si?! Zdravo, odlično. Ti?! I tako smo od javljanja podizanjem obrva, prešli na proste rečenice, a zahvaljujući Zmiji i na složene rečenice. Milion papira rasprostranjenih po sobi, a tek smo prešli trećinu gradiva. Sa ove distance, mislim da lakše i lepršavije nijedan ispit nisam spremila. Odmah se osećalo njegovo prisustvo. Soba je pulsirala od decibela koje smo proizvodili vrišteći od smeha, ponekad ne znajući ni razlog tom histeričnom smehu. Nije nam ni bilo bitno. Jednostavno, uživali smo. Krala sam te momente i pakovala ih, da kasnije kad uzbuđenje splasne mogu da pustim play i iznova uživam u njima. Ispit se položio, moralo se proslaviti kako dolikuje. Krenulo se bojažljivo, aperitivne čaše na meniju. U tom trenutku su serotonin i endorfin krenuli u akciju razbucavanja mog organizma i pojačavali želju za.....alkoholom. On se nije odvajao od mene. Čitave večeri bili smo na milimetarskoj udaljenosti. Meni sve vreme pesma u glavi, on ne prestaje da me šarmira osmehom i kači ramenom, onako ≥ od druga, a ≤ od ljubavnika. Nastavili smo sa vinskim čašama. E tu su počeli obrazi da se rumene, telo podrhtava, a svest da ne sluša. I onda prasak, začaranost, sočnost, neponovljiva milina. Sve je bilo tako nabujalo, a tako zrelo, tako bajkovito, a tako realno. Imala sam utisak da će doći do promene mog agregatnog stanja od vreline njegovih usana, a telo i duh su bili u skladu i u jednom komadu. Sreća neizreciva.

I tako svaki naredni dan, mesec, godina. Od mog sveta, njegovog sveta, počeli smo praviti naš svet. Za MI smo potrebni, a i dovoljni ti i ja. Naš svet nema godine, on se uvek rađa, načitano je govorio moja slika sa tonom. Sa stoprocentnom preciznošću je znao ispaljivati romantične izjave i pogoditi metu. Kao i onda kada je od jedne, naizgled, neprimetne večeri, napravio veoma primetnu, zauvek zapamćenu situaciju. Kuvao je kafu, zbijao šale, kao i uvek, postavljao bezbroj pitanja, kao i uvek, jer je nepresušan izvor energije. I najednom kreće recital:

’’ Listen baby....if you need me, call me, no matter where you are, no matter how far. Just call my name, I’ll be there in a hurry, you don’t have to worry.....’’. Malo je reći da sam bila zatečena, a on nastavlja ’’ ’cause baby there ain’t no mountain high enough, ain’t no valley low enough, ain’t no river wide enough to keep me from getting to you babe’’. Vidi, Shade kaže no ordinary love. U pravu je, ima samo extraordinary love, a to si ti, drago biće.

 I zaista, naš svet nema godine, on se uvek rađa. Rodila se Milja, dolina sreće jedne mame.