(Ne)moguća misija

Feeling comfortable in your own skin is one of the greatest achievement of human species. Well, it should be...

Uputstva za razvoj i pravilno funkcionisanje svih nas sadržana su u dezoksiribonukleinskoj kiselini. Ona je esencija života, određivač sudbina. To me navodi da se zapitam, da li je DNK izbacila iz svog uputstva monogamiju?! Great expectation?!

Tropska vrelina u sred umereno-kontinentalnog područja, a radni je dan. Ubitačna kombinacija. Dok čekam da ekspeditivna administracija završi ’’na brzinu’’ potrebnu mi dokumentaciju, odlučujem da se okrepim u bašti obližnjeg kafića. Zaposedam mesto u debeloj ’ladovini ispod smokve i naručujem ledeno dobru limunadu. U tom momentu mi prilazi lanena košulja i Ray Ban sa mirisnom notom Versace (too many labels). Uključujem jak odbrambeni mehanizam i odgovaram – da, možete pozajmiti jednu, ustvari sve tri stolice i spuštam pogled. Međutim, želeo je samo jednu, ali lokacija pokraj mene. Da li zbog vreline ili ne, klimnula sam glavom u znak odobravanja. Nakon što se udobno smestio i onako brižno, džentlmenski, odradio naručivanje pića, krenuo je matinée razgovor. Delovao je rashlađujuće. Oprezni smo bili, odmeravali reči, a opet želeli smo mnogo toga reći. Njegove bore smejalice i moje usne boje višnje uputiše jedni drugima osmeh plezira, sa željom da se ponovo sretnu. 

La alegria me je obuzimala, jednostavno bejah zaposednuta. A dogovoreno vreme viđanja bilo je TEK sutradan. Suviše kasno, insomnia na pomolu?! Ugovorena lokacija priroda, ugovoreno vreme podne. Brunch u prirodi.....zanimljivo, pomislih. Zoru dočekah otvorenih očiju. My behaviour and inner feelings were unexplainable. Nestrpljiva bejah da ga vidim. Ne znam kako, ali upala sam u magnetno polje. Osećala sam jak intenzitet elektromagnetnih sila. Bio je magnet – sposoban da me privuče i drži uz sebe.

Potpuno hipnotisana nisam obraćala pažnju gde i kada ga viđam (jutro, podne, kasno veče). Geografsku širinu i dužinu naše zemlje poznavali smo by heart. Delujemo globalno za dobrobit nas, govorio je. Organizacione sposobnosti vrhunske, tajming savršen. A ja, ja ne hodam, ja lebdim, padam mu u zagrljaj i tako dok duva oluja, prži sunce, mi prkosimo vremenu. Opušteni i bezbrižni. Stepen uzbuđenja i zadovoljstva na maksimalnom nivou. Ja nezasita. U čitavom tom bljesku i trenutnoj zaslepljenosti nisam primetila da ga ustvari ne poznajem. Osim što se lažirala boja kose, garderoba, lažirale su se i izgovorene reči. Nešto tako malo i neprimetno, postalo je tako veliko i značajno. Da li je to urođena averzija prema istini ili je ipak nešto drugo u pitanju?

Predstavljeni CV bejaše kratak, a prošao je sve krugove intervjua...nešto mi je promaklo?! Promakao mi je pokušaj beskičmenjaka da zbog neudobobnosti sopstvenog epidermisa navuče avanturistički epidermis, u skladu sa godišnjim dobom.

U redu, nismo se zakleli nad Biblijom da ćemo govoriti istinu, i samo istinu so, God help us....ali neka uputstva o korišćenju i održavanju smo morali poznavati. Da smo se drugačije sreli, verovatno bi ranije bilo sve. Usamljena sam bila i nisam primetila da sam, zapravo, sve vreme u šumi.

This image belongs to respective owner - Jelena Antić 

Nakon svega, umesto u četiri oka, srećemo se u šest, ne gledamo se i ne poznajemo. Umesto osmeha plezira, upućujemo osmeh prezira.

Monogamija, (ne)moguća misija?!