Unija skupova.

Hoću.

Želim.

Osećam.

Uvek.

Volim.

Nećeš.

Ne želiš.

Ne osećaš.

Nikada.

Ne voliš.

Unija naših skupova: Opušteni kraj.

Bitno da je opušteno.

 Kada pogledam oko sebe,

vidim tople oči i emociju koja greje.

Kada pogledam iza sebe,

vidim nežne ruke,

koje čuvaju me u trenucima nelagode.

Kada pogledam te,

bolje nije moglo da bude.

Neka žmurke traju.

Pu spas za sve nas.

Ti, kako si?

 Dan je ispunjen mišlju o tebi

da egzistiraš negde na ovoj planeti,

dovoljno blizu mog srca

i perfektno udaljen,

da ne budeš pogođen emocijama mojim.

Noć me baca u iskušenja,

šta mi je činiti dok daleko si.

Da li da pišem

ili ignorišem 

i samo mislim o tebi,

jer to je jedino izvesno.

Jutra su uvek najbolja,

puna planova

i neispunjenih želja,

ali težnja je velika.

Srećem te,

mada uglavnom ne,

nebitno je,

misao o tebi prebrodi sve nedaće,

pretvarajući ih

u nade da biće sve....

sa nama u glavnim ulogama

u filmu koji se ne završava, 

jer ljubav sve rešava....naša...

bitna i opuštena,

vremenski neograničena....

ti, kako si?

Evo...

Vazda...bilo...uvek...da...se...ponovimo.

 Dan trinaesti, 

mesec ko zna koji 

i pregršt drugih vremenskih odrednica 

ukazuju na paralisanost jednog tela i uma 

što ne prestaje da misli 

koliko je divan tvoj vešto neplanirani dodir 

i mirisni poziv za ples. 

U tim zamrznutim momentima, 

vrelina topi sve naše strepnje…

Ti si uglavnom iza mene, 

bešumno pratiš moje kretnje, 

ja pokušavam da glumim, 

umesto tebi da odmah dodelim oskara. 

Znam, nije u redu, 

da volim svaku tvoju dlaku 

i znam da ćemo se naći. 

Znam da previše smo tudji, 

iako se gledamo kao ludi.

 

Znam da jako smo mudri za troskok u dalj, 

a suviše je vlažan pesak. 

I tako, dok prasak se naš dešava, 

uvek je samo da se prespava, a u stvari, 

biće da emocija sve rešava…

vazda...bilo...uvek...da...se...ponovimo.

Unija naših skupova obuhvata elemente emotivnih strahova i drugih požuda.

 Mi se ne volimo, mi se mrzimo, do neba i nazad i što smo više u krevetu, za stolom, na stolu, u tuš kabini ili u nekoj divljoj sredini, mi se toliko mrzimo, da pucaju prohromski ventili.

Razmišljam evo već nekoliko dana, da li je moguće da sam u orgazmu pri svakom našem razgovoru?!

Da li sam sebična ili sujetna slika i ton, dok mi držiš govor o nebitnim, u svari bitnim, klimatskim promenama u našim pozama. 

Gde sam i koliko vlažna, dok me mazi tvoja... reč.

Sa nama ćemo biti fini, dostojanstveni, pažljivi, 

vredni tragači emocije što tera nas 

u intimne detaljne igrarije.

Sa nama srećna, da hvala.

Sa nama srećnija, uvek.

Sa nama dobar dan, trudim se.

Sa nama miran san, zauvek.

Mrzim te...

Nedeljni sadržaj.

Nedeljom mašta tapše me po ramenu,

omiljena pesma se vrti,

supa sa knedlama na ringli,

misao u daljini,

neplaćeni računi,

posteljina izgužvana,

prodoran miris kože na jastučnici,

tvoja usna sočna 

i pogled što skida

sve moje slojeve,

da osetim se najbolje.

Vreme je sadašnje,

osećaj ne jenjava.

Kako bih te...pozvala.

Ništa ti ne bih rekla,

neka tišina teče,

a kad dođe veče,

moj komad sreće

se okreće,

osmehuje široko,

meni toplo,

a emocija skroz duboko...

Viski i urnebes.

 Ne brinem za nas.

Bićemo tu,

rame za odmor,

koža za dodir,

kosa za maženje,

podlaktica za češkanje,

ključna kost da ubaciš nos

i mirišeš na moj parfem.

Verujem u dublje sutra,

ljubim te uvek i prekosutra.