Poroci slobode.

 Kada zaslužiš, osvojiš i pokušaš da zadržiš,

teško ti je da razumeš zašto je moralo tim redom.

Dodaću u taj niz i bez teskobe,

da ako odeš, ne vraćaš se po svoje kašike i peškire.

Dugo već osećam da povremeno mi se vlaže obrazi.

Ti si slan i aorist i egzistiraš u alkoholu,

ne znam, ali sigurna sam u suznom kanalu.

Katkad i u nekom tekstu pesme, kada puštam plejlistu,

dok šminkam se u toaletu.

I svi moji poduhvati počinjali su različito,

završavali se isto...

Kada sam se zapitala, a tada je već bilo kasno,

da li mi se može dopasti takav intelektualac,

već sam upala u rezervoar pun mudrolija.

Nisam brinula o sebi toliko,

koliko sam detaljno vodila računa da sam ti

u vidokrugu i kada smo u zanosu

i kada smo do srži posvađani.

Nešto sasvim bezobrazno desilo nam se

i to je tako očekivano.

Koliko god se trudili da lažemo mozak

da svi nagoni su iznenadni,

da emocija nema,

da ptičiji izmet je sreća organska,

da reagujemo samo kada je kocka bačena

i da ježim se uvek kada dodirneš mi podbradak,

a zapravo se skrivamo iza nas samih

i sopstvenih odabira da budemo

jedno drugom osoba za razne teme.

Priznajem.

Bila sam nesigurna.

Gotovo u svakom našem zajedničkom trenutku

postavljala sam svojoj savesti pitanja

ovim redosledom:

Kada?

Sada?

Prerano?

Odmah?

Prekasno?

A ti si me čitao,

nepogrešiv i veoma detaljan za stolom,

u krevetu umetnik,

mada, ponekad i IT stručnjak.

Brzo sam se svikla na tu programsku šemu,

iako je bilo povremenog prekida programa,

jer si me vešto izbegavao

pod plaštom umora i upadanja

u duboku hibernaciju.

Odabir reči u rečenici 

da ti ne utičeš na moje odluke,

jer se svako od nas definiše

kroz sopstveno rezonovanje 

i ko zna da li je tvoje mišljenje ispravno,

ono je samo lično i bazirano na tvojim iskustvima

i sva druga objašnjenja sa guglove psihologije.

Shvatila sam da se menjam, sazrevam,

prihvatam te i dok besediš i dok jebeš.

Značio si mi.

Eto, rekla sam i nije mi lakše.

Da, imala sam grčevito lice,

jer sam uvek bila na ivici

vrištanja od radosti

i nelagode koliko mi je lepo

što sam deo tvoje slobode.

I tako hipnotisana da smo par,

ostala sam bez daha u momentu

kada sam pomislila da će sa tobom biti

scenario sa mnom u glavnoj ulozi,

dok si sedeći u mojoj fotelji mesecima,

milujući mi stopala,

pisao poruke drugoj glavnoj ulozi,

ljubivši me na hodniku, uvek bez reči,

lepivši mi, svaki put, etiketu bez cene,

jer kolateralna sam šteta,

a htedoh ti reći

da volim našu slobodu i sve njene poroke.

Hormonski aperkat

Shvativši da mi je haljina prozirna,

prtljag je već bio u kabini aviona,

a sedište na karti pisalo je do njih dvoje.

Hladan znoj.

Neznanac sa kojim pričam ima miris dugog leta

i još duže kilometraže.

Dok mi oboje pokazuju evropske njive 

iz leteće perspektive,

moja podlaktica biva zahvaćena cunamijem dlaka njegove ruke.

Ne volim taj dodir.

Ježim se.

Ne volim, jer mi užasno prija.

Kako je moguće da želim ovaj osećaj da traje

duže od dugog leta

i još duže od, ionako, dugačke kilometraže između nas dvoje.

Napaljena sedim pored neznanca i njegove znanice,

pokušavajući ništa.

Utišala sam misao, da me ne čuje neko.

Ćaskamo na teme iz prošlog veka,

hm, približnih smo godina.

Skačemo u vodu, pijemo pivo po celi dan, citiramo filmove,

hm, upoznavanje za spomenare.

Laktamo se još uvek, pojačavam znojenje, 

kako proveriti miris znoja.

I dovraga, smejemo se,

sve vreme se smejemo.

Photo credit: AV

Pilot se pojačao,

poželeo je dobrodošlicu u grad.

Telo igra toplo hladno, misli razuzdane,

kako, šta i koja

verbalna i neverbalna fusnota

uskače kada je nelagodnost uzela maha.

Drago mi je što smo se sreli, 

sve najbolje ti želimo.

Takođe, (drago mi je što se nismo upoznali,

jer bili bismo loši) i vama dvoma sve najbolje.

--------------------

Jedan hormonski aperkat uz neznanca kao dodatak.

Egzotična centrifuga

Ti si kao leto, 

sladunjavo i kišovito,

toplo i maglovito.

Toalet papir mi nestao.

Prebrojavam po glavi,

kada počinje jeftina struja,

da uključim bojler,

prožderem sve iz frižidera u cugu,

zapalim pljugu

i vozim misao,

dok mašina ne završi centrifugu.

Photo credit: MP

A ti?! Gde si ti u celom ovom haosu?!

Ti hrčeš sve u šesnaest

i ko zna na kojim si Mladivima, Balijima ili Brijunima,

čekajući da ti se desi neki srećni prasak.

I da, biće i toga,

samo da okačim veš

i uletim u krevet bez namazanog faktora.

San letnji se koči

Noćna krstarenja pešaka

pomeraju mi kosu sa jednog obraza na drugi.

Vetar tuče.

Ne prija,

ali leto je,

pa taj asesorajz ignorišem.

Sedim na svim slobodnim stepeništima,

ispijam limenku šampanjca,

eeej, limenku.

Bejaše onomad na akciji.

Vidim sve te osmehe.

Čujem sve te slengove.

San letnji se koči.

Šampanjac se pije i preko dana i u toku noći,

ali u društvu.

Naslanjaš mi se na ključnu kost,

razgovaramo konstruktivno,

kako smo dospeli ovde,

na pločniku od imitacije mermera,

zadubljeni u oluk bez razloga,

oboje zaljubljeni u tebe,

sa tačkom bez pitanja.

Druga strana pedale

Zvuk auspuha,
zvuk česme,
zvuk sata,
zvuk oluka,
zvuk kutlače,
zvuk mora,
zvuk noći,
zvuk sna,
zvuk odzvanja,
ne prestaje.
Mora biti da je od umora,
verovatno od hormona.
Tradicionalno zatupljujem svoje osećaje,
dok naviru svakojaka osećanja
i zvuk se pojačava,
signalizira da realnost je sveprisutnija,
a ti se topiš kao sapun
i nestaješ kroz slivnik tuš kabine iz mog života.
Bilo te je previše, mada nikako dosta.

Photo credit: MP

Ti imaš karijeru, a ja karijes u donjem redu.
Ti imaš perspektivu, a mene mrzi sve pre srede.
Ti imaš boju glasa, a meni, koja ga ne čujem, 
nervoza sve jača.
Ti imaš blender, a ja jamboliju na zidu,
kao umetnički dojam našeg početka,
vrelog, krutog, pivskog i starinskog.
Ti imaš mračan pogled, a ja sam se tačno zajebala 
u proceni da samo dela, ne reči pomažu u našoj vezi,
gde ti vrebaš, a ja krekećem.
Ti si kamera, fotoaparat, galerija slika to-do lista,
a ja mrzovoljna estrogena persona, 
koja ne pamti sopstvene plodne dane.
I sve dok je naša ljubav na prve sarme ukusna bez podgrevanja,
ja ću pričati da ti imaš, a ja ne,
jer meni fali samo delić tvog hleba da obrišem tanjir,
poljubim te u bradu i ja sam srećna.

Kada ruter radi, dan je običan i bez mozga. Obrnuto nije, cmizdrim za sve papirnate maramice što izlaze iz proizvodnje...

Kada nemam šta da kažem,
ja prazninu zamenim pitanjem.

Dokle više ovo buđenje bez snova
i hladan tuš kao ime bez nadimka.

Dokle više bajat hleb stavi na tost,
sačuvaj mu mekoću i ukus.

Dokle više proleće je romantika,
leto najobičnija prevara,
a zima patetika,
dok jeseni se svi bojimo
i u sebi brojimo
da kiša pada samo po noći,
jer teško se oblače džemperi,
skidaju maskare,
uključuju filmski paketi,
patetiko preuzmi nam duše,
da što pre krenu slavski dani.

Dokle više kancelarija je
presveta bogorodica,
jer me hrani i napija,
plaća mi struju i komunalije,
sreća neizreciva,
ali vazduh se proređuje.

Dokle više znamo šta je stub života,
a da nije stub srama
i odoleva stubu vremena,
samo do određenih godina.

Dokle više da sam pametna,
a ustvari, 
neograničena ludorija
i rasplamsala kofa mudrosti i bora na čelu
oko nosa i usana....hm, malo i na vratu.

Dokle više stavi talk, jer upija znoj,
sramotno je da cedim se 
kada upitaš me
je'l želiš isto što i ja
u ovom trenutku slabosti,
što spojio je naše kosti.

I ne mogu išta reći,
jer krenuo si da ližeš mi labelo,
mumlajući da li je višnja
ili obično, bezbojno.

84 sata kuhinja

Jednog jutra umesto limun vode popila sam
limundžin.
Dobro, možda nekada i pomaže.
Uvek.
Krenula sam na konferenciju.
Kofer se izgubio na aerodromu.
Na putu do smeštaja,
prelazeći ulice,
počeo je takav pljusak,
jedna veoma mokra trauma.
Udarila sam u tebe svog života.
I još gomila sličnih
situacija u jednom danu.

Photo credit: MP

E tako dok sam u dokolici,
čuj mene karantinu,
razmišljala da li je moguće
ove filmske kadrove neverovatnosti
doživeti u realnom vremenu,
koji je prilično usporen
novonastalim okolonostima,
iz više mogućih i nemogućih uglova,
sagledavala sam tvoje instagramsko
remek delo-tvoja stopala na balkonu,
navaljena na ogradu od trske.
Više puta sam pomislila,
a to više puta trajalo je nekoliko sati
u toku jednog prepodneva,
pa blago tebi.
Prodro si u srž ovog stanja.
Razbucao na komadiće,
nedozvolivši mu da te teroriše
i poklonio si sebi, a i nama,
voajerima, kako nešto tako besmisleno
može biti slamka spasa.

Ne, nisu mi potrebne nogice,
ne kuvam pihtije.
Strah i neizvesnost su mi duboko u nozdrvama.
Nikako da iskijam sve to.
Pripadnosti nema.
Samo ručak za zamenicu, sebe.
Odjednom, počinju kadrovi
neviđenih, eksplicitnih scena.
Kao pravi glumački nobles,
isekla sam se opako jako,
do jagodice srednjeg prsta,
a nisam pomislila na tebe,
niti sam imala želju da ti isti pokazujem.
Krvarila sam.
Plakala.
U tom krvavom momentu,
međutim,nisam sama.
Imam društvo.
Ušlo je nepozvano.
Nešto iz porodice bumbara.
Sedelo je u lusteru neko vreme.
Valjda kratak predah
pred ponovno zujanje
i to ne samo u mojim ušima,
već i ispred očiju
utrnulih od raznih osećanja.
Upalila sam svetlo,
da ne sedimo u mraku.
Pokušala sam oprati kosu.
Prst i dalje izgleda veoma loše.
Nepoznati i neznani gost još uvek je u lusteru.
Ja samo blejim.
Konačno.
Kakav luksuz.
Satima blejim.
Koristim ovaj prikaz 
i trudim se da sve zamagljujem.
Mada, priznajem,
malo neiskreno sve to radim.
Izgleda ne želim da širim paniku.

Ali, daću krv, suze i znoj
da pogledaš u moj broj
i budeš blokbaster iz kraja,
koji bez velikih sponzora 
i izbeljenog osmeha,
ulazi u moj prostor,
spašava mi jagodicu,
izbacuje bumbarov let,
briše moje vlažno lice,
nevoljno me grli,
da se ne bih predala sasvim
i mumla nešto nerazumljivo.

Mnogo lepa vožnja.
Gomilam razloge,
zbog kojih lakše podnosim odvojenost.
Duboko u noć.
Insekt je otišao u bolji komšiluk.
Prst pulsira.
Ne, nisam sanjala.
Stasala sam...

Piling mozga u vremena grozna...

Daleko od razuzdane gomile
na daskama koje preživljavanje znače,
moje pozorište u kući krenulo je
onog trenutka kada smo svi,
gle iznenada,
postali izvanredni i vanredno skupi.
Ne baš svake večeri, ali barem dva puta nedeljno
stiže mi spisak neophodnosti.

TATA je greškom pokupio moje knjige. Trenutno čita ''moj muž''.
U strahu sam šta će se dešavati nakon.
On je jedno prilično empatično biće, inženjerski precizan,
tehnički rukopis za sve što mu padne na pamet.
A pada mu svašta, od ručnog alata za rezanje, do buđavog sira.
Između ovih, uredno boldiranih, stavki, traži se i krema za ruke,
kao i jogurt, ukoliko je moguće, sa 0.0.% mlečne masti.

KUMA. 
Vešte ruke moje, taj zahtev prosleđuju kumi,
koju ću predložiti za načelnicu štaba izvanrednih situacija,
jer završava sve iznad i ispod tezge,
dok ja u svoj toj vožnji moždanih ćelija,
n'umem da pronađem ni muziku,
a da ne govorim o kvascu.

DINAMIKA. 
Moj život dobija na dinamici. 
Pišem vodič kroz kuću,
jer čim ustanem,
zaboravljam da osnovna ljudska potreba nije kafa,
već sapun i voda.
Brzo učim, ima već,
ne znam koliko dana,
jer ni datum na telefonu se više ne pomera,
ali naučila sam da, nakon buđenja,
što, zapravo, jedino i samo moja je stvar,
poželim sebi jedan dobar saundtrek za život.

MAMA je već druga strana medalje. 
Požrtvovanost i briga za sve krvne nam srodnike, 
a i šire,
neslućenih je razmera.
Čak ni čitanje nekoliko tomova klasika
ne remeti njenu brigu.
Ona je prilično laka za održavanje u vremenima,
kada je pozorište u kući 
jedini format koji se zahteva.

SOFA. 
I onda tako sednem,
pokušavam da zavrtim vrtešku života,
ali problem je u nepodmazanom kočionom sistemu.
Pa ustanem da napravim korak,
razradim zglobove,
sagorim koji mikron kalorije,
pa opet prilegnem,
otvaram fioku, 
uzimam knjigu,
skupljam usput i kondome.
Imam tu maničnu, zlunetrebalo, opciju u mozgu,
da ništa što ne zahteva posebnu negu i održavanje,
naprosto ne bacam.
Našle su se tu i cigarete, a i voćkaste žvake.

Photo credit: MP

NAVIKA. 
Postojanje kroz navike se to zove.
Uvek smo palili cigaretu i žvakali žvake 
do prestanka ukusa borovnice (cirka 3.5 minuta),
onako čupavi, vreli, umorni i nasmejani.
Ček', dok evociram kondome, čuj mene, uspomene, 
nikako ne stižem od silnih obaveza oko nabavke,
da ti lajkujem fotku.
Zaista izgledaš.
I ne pomišljaj svašta.
Ovo, nenikudaneidem stanje,čini 
da je dovoljno sedam sunčanih dana
da emocija bude upecana.

LOM. 
Jedna opšta prašnjavost je.
Teško održavam sebi radnu atmosferu.
Dok čupam obrve, 
posmatram taj zapanjujući sloj prašine.
Svetlost tako lepo, ravnomerno pada
i fino oslikava moje nepomeranje,
a obrve čupam svaki dan.
Pokušavam da skrenem pažnju,
nastavljam sa svojim poslom,
razbacivanje,
prebacivanje,
sipanje,
presipanje.
Duša je puna galame,
cedim informacije,
ali mi ponestaju iste,
a nekada je teško mogla biti čokolada u špajzu.
Jednostavan osmeh i ostale tvoje slatke radnje
do nestanke čokolade.

PLAFON. 
Cunami fotografija zapljuskuje moj plafon bez pitanja.
Izdavajam onu kada smo onako u treger majicama i japankama
bunarili divlje plaže i relano,
opako zaudarali na znoj,
doduše, ti si nikotinom uspevao da kamufliraš
naša aromatizovana tela.
Kosa mi je tih dana bila stalno mokra,
nisam marila.
Coktala sam jezikom,
jer mi se lak već drugog dana poluskinuo.
Maltretirala sam te,
jer si debeo i uvek si sedeo u gaćama,
iako mi se svidelo što su nam noge stalno bile upletene
i što smo uvek imali o'lađeno pivo na lageru.
Volim našu disko perfektnu perverziju.
Joj, ne, volela sam.
Ne smem da volim.
Gužvam se.
Ništa ne oduzimam, niti dodajem,
samo mi se konstantno priviđa
da mi nedostaješ,
bez obzira što su trenutna vremena grozna.

BRAVA. 
Mrzi me da glumim sjaj i blještavilo. 
Mrzi me da kuvam.
Mrzi me da čistim i sređujem orman.
Mrzi me da prihvatim ovu eksperimentalnu realnost.
Priznaj.
Ti si sve ovo uradio,
da me ubediš i uveriš,
koliko sam pogrešila
što sam duplu bravu ugradila.

Nada u oku posmatrača, u ruci domestos

Biće svega,
laži,
ironije,
ludačke vožnje u glavi,
pijanstva do gole kože,
preterane žudnje,
nesavladive patnje,
monstruozne nervoze,

žmurki u 2D prostorima,

prosutih reči,

podgrejanih ručkova,

bezbroj ideja,

Darvinovih teorija evolucije

kada ogledalo nije opcija,

zbirka zbrki u glavi,

ramena na distanci,

ruke u sapunu i u tekstu kompozicije,

pogled u nestpljivom redu

za poveći komad  smeha,

svetlo na kraju tela.

......

Biće svega,
samo biti ne mora,jer oholost i megalomanija,
da sve bude odmah i veliko,A0 formata, kao svemir,
da osećanja nemaju karakter nego stiker,
da vladam moram, bez toga sam niko i samo običan tovar,
da prirodu i društvo ne znam, već samo da sam viđena prilika,
da za svaki predjeni korak želim potvrdu koliko sam vredan.

Perpetuum mobile nisam, 

jer da jesam, 

ne bih se sada skrivao, 

nista dodirivao, 

u sebi disao.....

Mozda uspem pronaći isflekanu verziju sebe i to bude najbolji poduhvat, bez kamere i slave, bez ikakve maske, samo jedna jasna i precizna spoznaja, koliko sam, ustvari, razmažena pojava...

Life coach, life couch, life ouch...

Dubioza jedne žene iz kasabe,
sklona preterivanju da pregura dane.
Za dodatne informacije,
slobodno me blokiraj.
Kafu kuvam samo za pare.

Dok misli mene tuku,
ti regularno ne primećuješ
koliko sam se stesala u struku.
Tako smo blizu,
greška za greškom u jednom nizu.
Pogled da skrenem
kada sretneš me u holu,
ponašam se da ne vidim te,
dok ti uporno pretiš rečenicama:
''volim te bez obzira na
vidiljive i nevidljive prepreke''.
Preturam po emocijama da nađem slobodu,
ali ti pritiskaš taster za kontrolu.
Pa ti živi ako baš moraš.

Sve je dogovoreno,
budi bez brige,
prikazuj se slobodoumno,
izađi iz moje boce kiseonika,
budi drugar,
ne diraj me po kosi,
ne spavaj po mojoj koži,
ne isisavaj mi hormone,
prođi me se...

Photo credit: MP

Pojačaj pesmu,
džemper da me greje,
haos u glavi da otkrije nove ideje,
da pustim TV nešto kao da mi priča,
a boli me briga...
I kako sam do ovde uopšte stigla.
Ne znam kada se ovo desilo,
ali drago mi je da jeste,
barem nema više prekora
za luster koji je izašao iz mode. 

Your mind, my mind, nevermind....