Daleko od razuzdane gomile
na daskama koje preživljavanje znače,
moje pozorište u kući krenulo je
onog trenutka kada smo svi,
gle iznenada,
postali izvanredni i vanredno skupi.
Ne baš svake večeri, ali barem dva puta nedeljno
stiže mi spisak neophodnosti.
TATA je greškom pokupio moje knjige. Trenutno čita ''moj muž''.
U strahu sam šta će se dešavati nakon.
On je jedno prilično empatično biće, inženjerski precizan,
tehnički rukopis za sve što mu padne na pamet.
A pada mu svašta, od ručnog alata za rezanje, do buđavog sira.
Između ovih, uredno boldiranih, stavki, traži se i krema za ruke,
kao i jogurt, ukoliko je moguće, sa 0.0.% mlečne masti.
KUMA.
Vešte ruke moje, taj zahtev prosleđuju kumi,
koju ću predložiti za načelnicu štaba izvanrednih situacija,
jer završava sve iznad i ispod tezge,
dok ja u svoj toj vožnji moždanih ćelija,
n'umem da pronađem ni muziku,
a da ne govorim o kvascu.
DINAMIKA.
Moj život dobija na dinamici.
Pišem vodič kroz kuću,
jer čim ustanem,
zaboravljam da osnovna ljudska potreba nije kafa,
već sapun i voda.
Brzo učim, ima već,
ne znam koliko dana,
jer ni datum na telefonu se više ne pomera,
ali naučila sam da, nakon buđenja,
što, zapravo, jedino i samo moja je stvar,
poželim sebi jedan dobar saundtrek za život.
MAMA je već druga strana medalje.
Požrtvovanost i briga za sve krvne nam srodnike,
a i šire,
neslućenih je razmera.
Čak ni čitanje nekoliko tomova klasika
ne remeti njenu brigu.
Ona je prilično laka za održavanje u vremenima,
kada je pozorište u kući
jedini format koji se zahteva.
SOFA.
I onda tako sednem,
pokušavam da zavrtim vrtešku života,
ali problem je u nepodmazanom kočionom sistemu.
Pa ustanem da napravim korak,
razradim zglobove,
sagorim koji mikron kalorije,
pa opet prilegnem,
otvaram fioku,
uzimam knjigu,
skupljam usput i kondome.
Imam tu maničnu, zlunetrebalo, opciju u mozgu,
da ništa što ne zahteva posebnu negu i održavanje,
naprosto ne bacam.
Našle su se tu i cigarete, a i voćkaste žvake.
NAVIKA.
Postojanje kroz navike se to zove.
Uvek smo palili cigaretu i žvakali žvake
do prestanka ukusa borovnice (cirka 3.5 minuta),
onako čupavi, vreli, umorni i nasmejani.
Ček', dok evociram kondome, čuj mene, uspomene,
nikako ne stižem od silnih obaveza oko nabavke,
da ti lajkujem fotku.
Zaista izgledaš.
I ne pomišljaj svašta.
Ovo, nenikudaneidem stanje,čini
da je dovoljno sedam sunčanih dana
da emocija bude upecana.
LOM.
Jedna opšta prašnjavost je.
Teško održavam sebi radnu atmosferu.
Dok čupam obrve,
posmatram taj zapanjujući sloj prašine.
Svetlost tako lepo, ravnomerno pada
i fino oslikava moje nepomeranje,
a obrve čupam svaki dan.
Pokušavam da skrenem pažnju,
nastavljam sa svojim poslom,
razbacivanje,
prebacivanje,
sipanje,
presipanje.
Duša je puna galame,
cedim informacije,
ali mi ponestaju iste,
a nekada je teško mogla biti čokolada u špajzu.
Jednostavan osmeh i ostale tvoje slatke radnje
do nestanke čokolade.
PLAFON.
Cunami fotografija zapljuskuje moj plafon bez pitanja.
Izdavajam onu kada smo onako u treger majicama i japankama
bunarili divlje plaže i relano,
opako zaudarali na znoj,
doduše, ti si nikotinom uspevao da kamufliraš
naša aromatizovana tela.
Kosa mi je tih dana bila stalno mokra,
nisam marila.
Coktala sam jezikom,
jer mi se lak već drugog dana poluskinuo.
Maltretirala sam te,
jer si debeo i uvek si sedeo u gaćama,
iako mi se svidelo što su nam noge stalno bile upletene
i što smo uvek imali o'lađeno pivo na lageru.
Volim našu disko perfektnu perverziju.
Joj, ne, volela sam.
Ne smem da volim.
Gužvam se.
Ništa ne oduzimam, niti dodajem,
samo mi se konstantno priviđa
da mi nedostaješ,
bez obzira što su trenutna vremena grozna.
BRAVA.
Mrzi me da glumim sjaj i blještavilo.
Mrzi me da kuvam.
Mrzi me da čistim i sređujem orman.
Mrzi me da prihvatim ovu eksperimentalnu realnost.
Priznaj.
Ti si sve ovo uradio,
da me ubediš i uveriš,
koliko sam pogrešila
što sam duplu bravu ugradila.
na daskama koje preživljavanje znače,
moje pozorište u kući krenulo je
onog trenutka kada smo svi,
gle iznenada,
postali izvanredni i vanredno skupi.
Ne baš svake večeri, ali barem dva puta nedeljno
stiže mi spisak neophodnosti.
TATA je greškom pokupio moje knjige. Trenutno čita ''moj muž''.
U strahu sam šta će se dešavati nakon.
On je jedno prilično empatično biće, inženjerski precizan,
tehnički rukopis za sve što mu padne na pamet.
A pada mu svašta, od ručnog alata za rezanje, do buđavog sira.
Između ovih, uredno boldiranih, stavki, traži se i krema za ruke,
kao i jogurt, ukoliko je moguće, sa 0.0.% mlečne masti.
KUMA.
Vešte ruke moje, taj zahtev prosleđuju kumi,
koju ću predložiti za načelnicu štaba izvanrednih situacija,
jer završava sve iznad i ispod tezge,
dok ja u svoj toj vožnji moždanih ćelija,
n'umem da pronađem ni muziku,
a da ne govorim o kvascu.
DINAMIKA.
Moj život dobija na dinamici.
Pišem vodič kroz kuću,
jer čim ustanem,
zaboravljam da osnovna ljudska potreba nije kafa,
već sapun i voda.
Brzo učim, ima već,
ne znam koliko dana,
jer ni datum na telefonu se više ne pomera,
ali naučila sam da, nakon buđenja,
što, zapravo, jedino i samo moja je stvar,
poželim sebi jedan dobar saundtrek za život.
MAMA je već druga strana medalje.
Požrtvovanost i briga za sve krvne nam srodnike,
a i šire,
neslućenih je razmera.
Čak ni čitanje nekoliko tomova klasika
ne remeti njenu brigu.
Ona je prilično laka za održavanje u vremenima,
kada je pozorište u kući
jedini format koji se zahteva.
SOFA.
I onda tako sednem,
pokušavam da zavrtim vrtešku života,
ali problem je u nepodmazanom kočionom sistemu.
Pa ustanem da napravim korak,
razradim zglobove,
sagorim koji mikron kalorije,
pa opet prilegnem,
otvaram fioku,
uzimam knjigu,
skupljam usput i kondome.
Imam tu maničnu, zlunetrebalo, opciju u mozgu,
da ništa što ne zahteva posebnu negu i održavanje,
naprosto ne bacam.
Našle su se tu i cigarete, a i voćkaste žvake.
 |
| Photo credit: MP |
NAVIKA.
Postojanje kroz navike se to zove.
Uvek smo palili cigaretu i žvakali žvake
do prestanka ukusa borovnice (cirka 3.5 minuta),
onako čupavi, vreli, umorni i nasmejani.
Ček', dok evociram kondome, čuj mene, uspomene,
nikako ne stižem od silnih obaveza oko nabavke,
da ti lajkujem fotku.
Zaista izgledaš.
I ne pomišljaj svašta.
Ovo, nenikudaneidem stanje,čini
da je dovoljno sedam sunčanih dana
da emocija bude upecana.
LOM.
Jedna opšta prašnjavost je.
Teško održavam sebi radnu atmosferu.
Dok čupam obrve,
posmatram taj zapanjujući sloj prašine.
Svetlost tako lepo, ravnomerno pada
i fino oslikava moje nepomeranje,
a obrve čupam svaki dan.
Pokušavam da skrenem pažnju,
nastavljam sa svojim poslom,
razbacivanje,
prebacivanje,
sipanje,
presipanje.
Duša je puna galame,
cedim informacije,
ali mi ponestaju iste,
a nekada je teško mogla biti čokolada u špajzu.
Jednostavan osmeh i ostale tvoje slatke radnje
do nestanke čokolade.
PLAFON.
Cunami fotografija zapljuskuje moj plafon bez pitanja.
Izdavajam onu kada smo onako u treger majicama i japankama
bunarili divlje plaže i relano,
opako zaudarali na znoj,
doduše, ti si nikotinom uspevao da kamufliraš
naša aromatizovana tela.
Kosa mi je tih dana bila stalno mokra,
nisam marila.
Coktala sam jezikom,
jer mi se lak već drugog dana poluskinuo.
Maltretirala sam te,
jer si debeo i uvek si sedeo u gaćama,
iako mi se svidelo što su nam noge stalno bile upletene
i što smo uvek imali o'lađeno pivo na lageru.
Volim našu disko perfektnu perverziju.
Joj, ne, volela sam.
Ne smem da volim.
Gužvam se.
Ništa ne oduzimam, niti dodajem,
samo mi se konstantno priviđa
da mi nedostaješ,
bez obzira što su trenutna vremena grozna.
BRAVA.
Mrzi me da glumim sjaj i blještavilo.
Mrzi me da kuvam.
Mrzi me da čistim i sređujem orman.
Mrzi me da prihvatim ovu eksperimentalnu realnost.
Priznaj.
Ti si sve ovo uradio,
da me ubediš i uveriš,
koliko sam pogrešila
što sam duplu bravu ugradila.
.jpg)
No comments:
Post a Comment